1
Nadimci često u Srbiji ostaju naša prava imena. Upravnici Narodnog pozorišta u Beogradu tokom okupacije i neposredno posle rata bili su Popovići. Nisu rod, ni pomoz Bog.
Prvi Popović, Jovan – poznatiji kao Lepi Joca. Kao glumac, najbolje se snalazio u ulogama mladih ljubavnika u salonskim komedijama. U “Kuću kod Spomenika” ‘44. umarširao je drugi Popović, glumac Nikola – Pican. Bio je komesar, danas bi rekli za ljudske resurse (HR). Po njegovom nalogu, hapšeni su glumci i pozorišni radnici. Bio je gospodar života i smrti.
Nadimak Pican, po današnjim merilima, bliži je nekadašnjem kicošu, naglašeno otmenom… Pavle Bogatinčević, poznati pozorišni i filmski glumac, išao je s Nikolom Popovićem u školu. Objasnio je predratni koren tog, ne samo, Nikolinog nadimka.
“Bio je moj drug iz klupe, parnjak nekad se govorilo. U to vreme nadimak Pican nosio je onaj koji će vam podmetnuti nogu, ako treba da izađete pred školsku tablu, onaj koji će vas prijaviti učitelju ako ste napravili neki nestašluk ili vam podvaliti pogrešno prepisanim zadatakom. Od prvog dana u školi Nikola Popović bio je takav.”
Dimitrije, otac Lepog Joce, bio je diplomata. Stric Bogdan Popović književni kritičar, profesor, akademik, prva ljubav Drage Mašin i, po Predragu Palavestri, “prvosveštenik i “ajatolah” srpske književnosti. Drugi stric Pavle, takođe profesor, književni istoričar, rektor Univerziteta u Beogradu, akademik.
Ni biografija Lepog Joce nije oskudna. Osnovao je na Univerzitetu pozorište “Ivo Vojinović”. Advokaturom se bavio od 1924. do 1935, kada postaje šef Odseka za film u vladi Milana Stojadinovića. Piše scenarija. Ima i filmskih uloga. U Nedićevoj vladi bio je šef Odseka za pozorište i priredbe i upravnik Narodnog pozorišta. Posle oslobođenja, zajedno sa Nedićevom vladom beži u inostranstvo.
Jovanova sudbina posredno govori u prilog tezi da se “trebalo na vreme skloniti”. Jer, teško je poverovati da Jovanov naslednik, iako Popović, ne bi dodao Lepog Jocu drugovima iz Ozne da je imao u rukama Jovanovu “pristupnu besedu” pred nemačkim ranjenicima u dvorani Gardijskog doma u Topčideru (septembar 1943).
Pre početka koncerta, upravnik Jovan Popović obratio se pacijentima vojne bolnice sledećim rečima:
“Gospodo, osećam se neobično srećan što se članovima Srpskog narodnog pozorišta pruža prilika da prikažu svoju umetnost pred hrabrim vojnicima velikonemačkog Rajha, koji pod vođstvom Adolfa Hitlera, besprimernim požrtvovanjem, stvaraju novu Evropu, nov svet.“
Lepi Joca ne posustaje: ”Da, besprimernim požrtvovanjem i legendarnom hrabrošću stvarate vi, svojom krvlju i svojim životima, nov svet koji će uništiti boljševičku gamad i onemogućiti u toj novoj Evropi dalje vršljanje američkih gangstera i engleskih lordova, plaćenih jevrejskim parama. Novo sunce, koje se rađa, biće radosno pozdravljeno od svih pametnih naroda. Od moje zemlje takođe. Pozdravljajući vas iskreno, molim vas da nas primite onako kako smo i mi k vama došli. A to znači: prijateljski i od srca. Živeli!” (“Scena”)
Posle ovakve zdravice ’44, pa i kasnije, ubijalo se namah. Ko bi Nikoli ili nekom drugom Picanu tada umeo da objasni da je Ljubiša Jovanović važio “za omiljenog glumca Hrvatskog narodnog kazališta” i da je HNK za njegovo gostovanje, dok hiljadugodišnji Pavelićev san lagano postaje java, u predstavi “Braća Karamazovi” platio 1.000 kuna, koliko i celom zboru “Lisinski”. Posle predstave, Jovanović je u Zagrebu doživeo ovacije. Poznati glumac je posle bombardovanja pobegao iz Beograda, da bi koji mesec kasnije bio “uhićen u vlaku, jer je imao krivotvorene dokumente”. Jovanović je vrlo brzo pušten zahvaljujući intervenciji Mileta Budaka. Da, da – baš tog Budaka. Stigao je do Splita, da bi se 1943. pridružio Afrićevom Pozorištu narodnog oslobođenja.
Jovan Popović se vraća u Jugoslaviju. Osuđen je na četiri godine robije. Po odsluženoj kazni, ne vraća se Beogradu, pozorištu… Lepi Joca se zaposlio u Riječkom brdogradilištu – kao pravni referent. Živeo je u Opatiiji, gde je preminuo.
Zatvorske dane u Sremskoj Mitrovci Jovan Popović provodi s Borislavom Pekićem. I “kako život piše romane, ali nema ko da ih čita“, tako i cimer lepog Joce, nekoliko godina kasnije, piše pod majčinim prezimenom, scenario za film Zdravka Velimirovića. U filmu igra Nikola Popović Pican. Partnerka u filmu ista ona koju je poslao u aps – Olga Spiridonović. Zajedno su na Kroazeti, gde je na Kanskom festivalu 1961. prikazan Velimirovićev “Dan četrnaesti”.
Na raportu kod Nikole Popovića bio je i glumac Mirko Milisavljević. I on je uhapšen. Pušten je iz zatvora kada i Olga Spiridonović, novembra 1944. godine. Po povratku nova prozivka kod Picana, koji ga s vrata dočekuje pitanjem: “O vama se priča da ste homoseksualac. Da li je to istina?
Milisavljević, inače nenadmašni profesor Ninković iz “Ministarke“, istom, Picanu odgovara: “Gospodine upravniče, o vama se priča da ste onanista, ali ja u to ne verujem.” Mirko je eskpresno “oslobođen obaveze dolaska na posao”. Radio je u jednoj beogradskoj parfimeriji, da bi se vremenom vratio svom osnovnom pozivu: glumi, kako u pozorištu tako i na filmu.
Na spisku od 105 streljanih 1944. našli su se i glumci Aleksandar Cvetković i Jovan Tanić. Pod rednim brojem 35, još jedan glumac: Lazar Jovanović. Uz napomenu: “Denuncirao je više rodoljuba kod četnika, koji su ih pobili; ucenjivao je više poštenih rodoljuba i uzimao im novac da ih ne bi denuncirao četnicima; istakao se u širenju laži i kleveta protiv NOP-a.”
Nekoliko meseci kasnije glumac Pavle Bogatinčević nije mogao da poveruje vlastitim očima: “Lazo, pa zar nisi streljan?”.
“Jok ja”, odgovorio je Lazar Jovanović s osmehom.
Bogatinčević je pozorišnom kritičaru Feliksu Pašiću ispričao šta se zapravo desilo: „Taj Laza je, da bi prehranio porodicu, nešto kao šurovao s četnicima. U stvari, obukli mu uniformu. Ništa nije uradio. Ali, ostao mu rep. Odmah ga uhapsili i ubacili u zatvor. Bile su u Đušinoj dve prostorije: jedna za one predviđene za streljanje i druga…”
“Laza se našao u prvoj”, nastavlja Bogatinčević. “Jedne večeri dolaze stražari i naređuju: Skidajte se! Skidaju se, vezuju ih žicom po dvojicu. Laza u jednom trenutku počinje u mraku da uzmiče ka zidu. Korak po korak unazad, dok pod leđima nije osetio… vrata! Vrata one druge prostorije. Pokušava da ih otvori, ne ide. Napreže se iz sve snage, vrata popuste i on padne na neka tela. Niko ga ništa ne pita. I ta soba krcata. Prolazi dan, prolaze dva, četiri dana. Prozivaju neka imena, ljudi odlaze, na njega se niko ne obazire. Soba se prazni. U jedan mah ulazi policajac: Ko ste vi? Ja sam Laza Jovanović, glumac. Šta radite ovde? Ne znam. Pokupili me sa ulice. Hajde, idite! … Laza ode kući.”
Bogatinčević opisuje i Lazin susret s porodicom: “Žena Mica i tašta u crnini, nariču. Kao da se pojavio mrtvac. Sedi on tako kod kuće dan, dva, deset dana, ne sme da izađe. Na kraju se odvaži. Odlazi u neki rejonski komitet da se prijavi: Došao sam da se prijavim. Ko ste vi? Ja sam Laza Jovanović, glumac. Pa, šta hoćete? Objavljeno je da sam streljan. Jeste li streljani? Nisam. Onda, idite kući!…”
Posle rata, nekadašnji član Narodnog pozorišta u Beogradu Lazar Jovanović postaje član pozorišta u Kruševcu, Leskovcu, Sarajevu, Mostaru, Sremskoj Mitrovici i NP Niš. U istim novinama u kojima je objavljeno da je streljan, objavljene su vesti o njegovom jubileju, proslavi godišnjice njegovog rada. Lazar Jovanović je preminio 1977. u Mladenovcu.
Bonus video: Titov bunker
