0
"Kinoskop" je selekcija Sarajevo film festivala koja istražuje nove tendencije svetske kinematografije. Ove godine vrlo hrabro je izbacila više provokativnih filmova pre svega svojom tematikom, a potom i filmskim pristupom. Gledali smo filmove koji međusobno imaju malo toga zajedničkog osim želje da ispričaju priču novim filmskim jezikom i autentičnim pristupom usprotivljenim dosadašnjim filmskim konvencijama.
Piše: Dejan Šapić
Izdvojio sam tri naslova koje treba pogledati upravo zbog svoje originalnosti, kako u naraciji, tako i u vizuelnom.
“Kraljevstvo životinja” (2023), Thomas Cailley, Francuska
U delu Francuske dešavaju se genetske mutacije zbog kojih se ljudi postepeno pretvaraju u životinje. Mutacije su spore i donekle nepredvidive: jednoj osobi može da nikne perje, posmatrajući vremenom kako se njene ruke razvijaju u krila, dok drugoj rastu kandže na prstima, otpadaju nokti, neki se pretvaraju u zmije. Ovakav opis drugog filma koji potpisuje francuski reditelj Thomas Cailley koji je skrenuo pažnju debitantskim filmom „Love at First Fight“ iz 2014, takođe spojem različitih žanrova (avantura, komedija, drama) mogao bi da vas odbije u startu.
Međutim, ova složena, metaforična priča govori o bliskoj budućnosti u kojoj je čovečanstvo zahvaćeno bolešću od koje slučajno odabrani ljudi mutiraju u groteskne kombinacije ljudi i životinja. Složeno ispričan, spojio je različite žanrove poput naučne fantastike, avanturističke drame i psihološkog trilera i nudi srceparajuću, smešnu priču sa neobičnom, ali snažnom vizijom.
Francois čini sve što može kako bi spasio svoju suprugu pogođenu tim misterioznim stanjem. I dok se mutirana stvorenja povlače u obližnju šumu, Francois sa svojim šesnaestogodišnjim sinom Emilom kreće na putovanje koje će ih u potpunosti promeniti. I otac i sin samo pokušavaju da ostanu mirni, što nije lako kada je nešto slično apokalipsi krenulo da se dešava. Neizvesnost povećava neznanje o fenomenu koji se odvija: šta uzrokuje mutacije, da li je zarazno, kako se prenosi… Najstrašnija mogućnost je da se to isto desi bilo kome. Reditelj koncetriše narativ na dinamiku između oca i sina (Fransoa i Emila) više nego na opasnost od situacije koja ih okružuje.
Kulminacija filma nastaje kada i kod mladog Emanuela, tek svršenog srednjoškolca, počinju da se dešavaju promene na koži i na telu, što on uspešno pokušava da sakrije od okoline. Ovde možemo tražiti različite reference od filma „Sirovo” (2016) koji potpisuje Julia Ducournau, (poznatija po sledećem filmu “Titane” iz 2021. za koji je osvojila Zlatnu palmu u Kanu) u kojoj mlada žena postepeno otkriva da je kanibal. Taj film je mračniji za razliku od ovog koji čak klizi ka komičnom i bez obzira na sve što se dešava odiše pozitivnom atmosferom bez ikakvih elemenata okrutnosti.
Još jedna referenca je na grčkog reditelja Jorgosa Lantimosa i film “Jastog” (2015) gde ljudi koji ne uspeju da pronađu partnera mogu da izaberu koja bi životinja želeli da budu, ali u „Kraljevstvu životinja“ izbor se vrši nasumično. Paralela sa “Jastogom” je prihvatljiva u pogledu distopijskih elemenata i pozitivnom atmosferom prisutnom u oba filma. Thomas Cailley izbegava žanrovske konvencije koji bi ga unapred definisali i formira nešto jedinstveno, stvarajući potpuno novi stil snimanja žanrovskih filmova. Stavlja fokus na priču više nego na spektakl, što je upravo razlog zašto ovaj film deluje intimno i životno.
Na nejasnoj granici između fantazije i realizma stvara hibridni žanr sa dosta humora i metafora na probleme opstanka civilizacije. Neverovatna priča je napravljena duhovito i realistično što daje autentičnost, slobodno možemo reći i jedinstvenost ovom filmu.
Jedna od poruku je da čudovišta nisu onakva kako ih obično zamišljamo, da ih možemo prihvatiti kao komšije i da ljudi koji nisu pogođeni mutacijama mogu biti zlikovci kojih se treba bojati više od čudovišta.
„Vincent mora umreti“ (2023), Stephan Castang, Francuska, Belgija
Debitanstski film francuskog reditelja Stephana Castanga započeo je život na ovogodišnjem Kanskom festivalu u selekciji „Nedelja kritike“ (gde je prikazan i naš film „Lost Country“ Vladimira Perišića o kome sam već pisao) i zapažen nastavlja turneju po svetskim festivalima. Domaća publika u Srbiji moći će da ga pogleda na Filmskom festivalu režije u Leskovcu od 14. do 19. septembra i to, sasvim očekivano u programskoj selekciji „Divlji film“.
Sve počinje dok Vinsent u firmi u kojoj radi čekajući početak sastanka doživi napad kolege stažiste. Razlog je bio Vinsentov podrugljivi komentar na račun mladog početnika. Napadi se nastavljaju. Vincent primećuje da napadi počinju kontaktom očima. Nepoznati ljudi iznenada počinju da ga napadaju s namerom da ga ubiju. Gde god da pođe situacija se ponavlja. Kada Vincent pogleda u oči slučajnog, njemu nepoznatog, prolaznika, u ljudima se rađa potreba i silni nagon da ga ubiju. Zanimljivo je da reditelj ne pravi selekciju. Vinsenta napadaju svi: mladi i stari, muškarci i žene, zamislite čak i deca.
I on trči, beži… Zaplet filma i njegov početak ukazuju da se možda radi o komediji apsurda. Glavni junak je smotan, komičan i na trenutke nesimpatičan. Kod gledaoca se stvara identifikacija za željom aktera da mu naude i često učine po njega loše stvari. Reditelj moćno isisava svu patetiku i empatiju iz autsajderskog lika koji se lako može tretirati i kao gubitnik.
Prvo što mi je palo na pamet već posle 15 minuta gledanja filma je naslov “Trči Lola trči” (1998) Toma Tykwera, međutim osim bežanja i nepredvidivog biranja skloništa, ova dva filma zaista nemaju ništa zajedničko.
„Vincent mora umreti“ je još jedan od filmova koji imaju polazište u takozvanom hibridnom žanru, što obeležava selekciju Kinoscope i Kinoscope Surreal ovogodišnjeg 29. Sarajevo film festivala. Ovde su zastupljeni komedija, drama, fantazija, a ima i elemenata trilera. Neki kritičari su ga okarakterisali kao crnu komediju. Zatim kao „satirični horor“. Neki vide zombi film provučen kroz metaforu životnog neuspeha prikazanih komično.
Možda najbolja referenca na ovaj film je „Shaun of the Dead“ (2004) komični horor u režiji Edgara Wrighta nominovan za čak tri BAFTA nagrade i brojnim priznanjima. Svakako vidimo uticaje i Džona Karpentera i Džordža Romera… Kako god, hrabar i svakako zanimljiv rediteljski pristup. Možemo reći da „Vincent mora umreti“ i dolazi do tačke filma o zombijima, i ako njih nigde nema. Kada ustanovimo da je celo društvo zaraženo „tim nepoznatim“ virusom koji prouzrokuje opšti haos. Priča je veoma univerzalna i deluje kao realističan pogled na filmove o zombijima. Nezaobilazna je veza sa pojavom virusa Covid 19 i zaraze koja se nepoznato prenosi. Više do izražaja dolazi poruka šta virus može učiniti čovečanstvu, ako ga nespremno dočeka. Ističe se rediteljev pristup da sve izgleda smešno, a ne sumorno i sablasno shodno tematici i drugim sličnim filmovima.
“Femme” (2023), Sam H. Freeman, Ng Choon Ping, Velika Britanija
„Femme“ prati Julesa, žrtvu užasavajućeg homofobnog napada koji mu uništava život i karijeru. Posle završenog nastupa u kabareu gde radi kao art-igrač i zabavljač Jules odlazi da kupi cigarete i tu ga napada momak Preston koga je u prethodnoj sceni video da stoji ispred kluba u kome radi, očigledno zbunjenog i neodlučnog u potrazi za novim seksualnim iskustvom.
Nedugo nakon toga Jules u sauni za homoseksualce sreće Prestona, „svog“ ispostaviće se životno suđenog napadača. Priča u filmu kreće u neočekivanom smeru. Drag (queer) podkultura je složeno obrađena uvidom u život nekoliko prijatelja, učesnika neke vrste drugarske zajednice. Ples je ono što ih pokreće, želja za promenom identiteta i neodoljiva potreba za pažnjom i ljubavlju. Ples, igra, zanos igrača na pozornici i pozorišno-kabaretski aspekt je verno dočaran u filmu, a mnogo duguje prethodnom iskustvu reditelja koji su već radili na zapaženim pozorišnim predstavama.
Šta se dešava kada žrtva postane počinilac je pitanje koje su postavili reditelji Sem H. Friman i Ng Čun Ping u filmu „Femme“, dugometražnom rediteljskom debiju koji su razvili nakon njihovog istoimenog zajedničkog kratkog filma. Glavni likovi Jules i Preston, dva različita stila života i pogleda na svet, započinju udvaranje kroz grub seks, sve u velikoj tajnosti. Jules plesač zbog svog tajnog plana osvete koji namerava da sprovede, a Preston od straha od društva iz kriminalnog miljea kojem i sam pripada. Prisustvujemo ritualnoj igri i duetu dva muškarca koji praktično nemaju ništa zajedničko osim svoje seksualnosti. Istovremeno je igra moći i dominacije koja se premešta sa jednog na drugog aktera. Vođen atmosferom napetosti svojstvenom žanrovima od film noara do trilera pokreće priču identiteta, na jedan izrazito mračan način, drugačije od do sada tipski rađenih queer filmova, pre svega podstaknut konceptom unutrašnje želje glavnih likova. Uzbudljiv, napet, hrabar i pomalo surov “Femme“, deluje kao istinita priča koja se može dogoditi bilo gde u današnjem društvu.
Bonus video: Bono vox na otvaranju Sarajevo film festivala
