0
Mislite li da filmovi iz produkcije Marvela zaglupljuju Amerikance ili je čitava Amerika već toliko glupa da su joj potrebni takvi idiotski filmovi da bi ceo svet video u kom je stanju njihov um, pitanje je, ali i konstatacija slavnog reditelja Gaspara Noea.
Jedan od filmova za koji se na jubilarnom 50. Festu tražila karta više bio je „Vorteks“, koji je potpisao francusko-argentinski reditelj Gaspar Noe. A pre samo dve godine sineasta, koji je pre tačno dve decenije u istom trenu očarao i šokirao Kan (novo izdanje festivala počinje 17. maja), dobio je izliv krvi u mozak i jedva spasao živu glavu.
No, to iskustvo „bivstvovanja“ na ivici smrti imalo je, začudo, i svoje dobre strane. Ako je, bar, verovatni ispovesti koju je Gaspar Noe, rođen u Buenos Ajresu, u porodici slavnog slikara i pisca Luisa Felipea Noa, podelio s čitaocima „Indipendenta„.
Naime, reditelj, oženjen francuskom scenaristkinjom i sineastkinjom Lusilom Eminom Hadžihalilović bosanskog porekla, ležao je u krevetu bolničke sobe u Parizu, omamljen velikom dozom „morfijuma“. I doživeo je najlepše kinematografsko iskustvo!
– Gledao sam blokbaster „Gravitacija“ iz 2013. na malom televizoru. I tako sam uživao. Cela soba mi se vrtela, osećao sam se kao da sam u materici. Tako sam bio srećan. Sandra Bulok u svemiru bilo je nešto najlepše što sam video na filmu još od kad sam sa osam godina gledao „Odiseju u svemiru“. I, eto to je bila dobra strana „života na ivici smrti“ – opisuje svoje iskustvo reditelj koji je ponikao na filmovima Stenlija Kjubrika i Godara.
Smrt se nikome, kako ističe, ne čini realnom. Kao da ne postoji. Ali, zrelo, staračko doba i te kako postoji:
– Onaj trenutak kada ti se raspada mozak, telo, pluća, kosti… E, to je bolno. Kad si mrtav, ne patiš više. Svi ovi mladi ljudi koji veruju u reinkarnaciju, dušu koja će nadživeti telo, ma sve su to gluposti – smatra reditelj.
Dok je bio u bolnici, nakon izliva krivi u mozak doktori su mu rekli da će „možda umreti u roku od četiri dana“. A ako ne umre „ostaće mi oštećenja na mozgu“. I uprkos svemu nije se plašio smrti.
– Najpre sam se zapitao kako će moji voljeni izaći na kraj sa svim mojim stvarima kada umrem? Nisam imao strah. Samo sam se trudio da se nekako oporavim kako ne bih oštećenog mozga opterećivao svoje voljene.
Uživaj u svojim hejterima
Stariji muškarac i žena nazdravljaju jedno drugome na terasi svog stana. Naizgled su srećni i zadovoljni. Ali njihove mirne jesenje dane polako razdire podmukla bolest zbog koje se Fransoaz prvo izgubi na ulicama Pariza, a ubrzo i u svom umu – kratak je siže filma „Vorteks“ koji je trenutno u bioskopskoj distribuciji u Evropi, dok kod nas, iako prikazan na Festu, još uvek nije.
I dok je s filmom „Vorteks“, u kojem igraju Dario Arđento, Fransoaz Lebren i Aleks Luc, dobio najbolje kritike u dosadašnjoj karijeri, ali i nagrade u Montrealu, Hamburgu, San Sebastijanu, tumači ih time da su se svi „smilovali“ na njega zbog teme.
– Gotovo svaka osoba u četrdesetim ili pedesetim suočava se sa starenjem roditelja. A demencija je nešto što ne viđamo tako često na velikom platnu. Verovatno zato što se producenti plaše da će izgubiti novac ukoliko rade film na temu koja plaši sve – objašnjava sineasta, sećajući se pritom kako je deliće sopstvenog života, kada je njegova majka „gubila razum“, ali i on sam u bolnici, ubacio u film.
Nakon tog iskustva kada je smrti gledao u oči, dosta toga se promenilo. Jer, u „Vorteksu“ nema nasilja, nema seksa, silovanja, provokacija… Ne zvuči kao film koji bi potpisao Gaspar Noe. Jer, pre tačno 20 godina zbog filma „Otpozadi“ Kan je zanemeo, a reditelj postao ikona „novog francuskog ekstremizma“. Sledili su „Uđi u prazninu“ (2010), „Ljubav“ (2015), „Klimaks“ (2018) i pre „Vorteksa“ ostvarenje kojim se šesti put predstavio na kanskoj Kroazeti – „Lux Æterna“ s Šarlotom Gejnzbur i Beatris Dal. U ovom naslovu, koji je kod nas premijerno prikazan pretprošle jeseni, u jeku pandemije, na Festivalu autorskog filma, a potom i prošlog leta na Festivalu francuskog filma, Dalova igra neiskusnu rediteljku, a Šarlota glumicu koja prihvata ulogu veštice vezane za kolac…
Za razliku od većine svojih kolega Gaspar obožava da pročita lošu, čak „mrziteljsku“ kritiku na svoj račun:
– Političari se tako lako vređaju, ali i reditelji. A to je deo igre. Želiš da se baviš filmom? Pa, uživaj u svojim hejterima, u onima koji te mrze. Volim one kritičare koji stalno vređaju, i onda im ja vratim istom merom pred njihovim prijateljima. Zato mrzim društvene mreže. Toliko su očajne, jer ne možeš na njima da ne voliš ljude!
Reditelja, kako ističe „zabole za sve“. Iskren je i spreman na katkad morbidne šale. Ali, smirio se malo. I dok nema nameru nikome da se ulaguje, spustio je malo loptu što se tiče provokacija. No, opet razvezuje jezik…
„Da li su Amerikanci toliko glupi da su im potrebni Marvelovi filmovi“
Problemi današnje kinematografije ponukali su ga tako da se vrati u Hitlerovu Nemačku:
– To je kao da nekom postavite pitanje – da li je Hitler svorio nacističku Nemačku ili je pak nacistička Nemačka stvorila Hitlera. Mislite li da filmovi iz produkcije Marvela zaglupljuju Amerikance ili je čitava Amerika već toliko glupa da su joj potrebni takvi idiotski filmovi da bi ceo svet video u kom je stanju njihov um?
Reditelj je doživeo ogroman komercijalni uspeh kada je 2020. njegov pet godina star film „Ljubav“ počeo da se emituje na Netfliksu. A veliku gledanost danas tumači time što su silni ljudi, kojima je tako bilo dosadno tokom lokdauna, bili uzbuđeni zbog „istinskih scena seksa“.
– Publiku čine ljudska bića koja imaju potrebu da masturbiraju. Ništa to nije drugačije u odnosu na sedamdesete kada sam ja odrastao u Parizu, upijajući „Plejboj“. Bile su mi potrebne lepe devojke u lepim magazinima – otvoreno priča Gaspar, tužno konstatujući kako su one danas nestale s kioska, dok je „pornografija na internetu danas odvratna“.
Stoga se i ne čudi što današnji tinejdžeri žude za erotskim filmovima, a ako mogu da ih nađu na Netfliksu gledaju ih po deset puta zaredom. A svoj film „Ljubav“ opisuje kao sentimentalno ostvarenje:
– To je najslađi erotski film ili bar najslađi film koji ima veze s erotikom – misli danas.
I dok su neki njegovi filmovi toliko šokirali da bi mnogi izlazili iz dvorana, desilo se to i njemu kao klincu. A gledao je film Sema Pekinpoa „Psi od slame“ iz 1971, izašavši iz bioskopa tokom scene silovanja:
– Šokirao me je tada. Ali, mislim da je odvratnost i mučnina koju sam osetio u tom trenutku verovatno bila posledica neke slabosti koju sam toga dana nosio u sebi. Ne sećam se, ali verovatno sam bio na nekoj žurci veče pre…
A mnogi su tu istu mučninu osetili gledajući „Otpozadi“ iz 2002, naročito devetominutnu scenu u kojoj Aleks, koju tumači Monika Beluči, biva silovana i tučena do besvesti. Neki su ga nazvali ostvarenjem ispunjenim mizoginijom i homofobijom. Ništa bolje nije prošla ni dorađena verzija predstavkjena 2019. na Venecijanskom festivalu. I dok nije planirao da ta scena traje toliko dugo, opravdava je i dve decenije kasnije:
– Dobio sam scenario na tri strane s imenima Monike Beluči i Vinsenta Kasela, tada magičnog para francuske kinematografije, pandanu Nikol Kidman i Toma Kruza. U scenariju je silovanje bilo opisano u četiri ili pet rečenica. Nismo znali da će trajati toliko dugo, ali zaista u pitanju je sasvim realističan prikaz te scene.
Zar su scene seksa na filmu isto što i otkrivanje lica đavola?
I kinematografija ga danas nimalo ne opčinjava prevashodno zbog uzdržavanja od seksualnih scena:
– U većini filmova seksualni odnos traje deset sekundi, kao kod zečeva. Evenutualno prikažu muškarca kako penetrira u damu i kraj. Ne vidim u čemu je razlika između mojih genitalija ili ruku i lica. Danas, ako pokažete penis u Engleskoj, ili Americi to je kao da ste otkrili lice đavola. Strašan je taj sredovečan „kredo“ koji obavezuje da bismo trebali da krijemo genitalije, naročito muške. Primetio sam da su ljudi prestali da upražnjavaju seks u filmovima. U poslednje četiri godine gotovo da nema scena seksa. Zato kad vidim „Ljubav“ ili „365 dana“ na Netfliksu, oduševim se – iskren je reditelj.
Nazivali su Gaspara mrziteljem žena, homofobom, provokatorom, genijem, ali i feministom. Ovo poslednje, kako ističe, povukao je od majke, socijalne radnice koja mu je umrla na rukama pre koju godinu, uz poruku da „uvek treba da spašava žene“:
– Drago mi je što se pojavio pokret MeToo, jer je bio neophodan. Rođen sam kao muškarac, uživam u društvu muškaraca i žena. Ali, kad se muškarci ponašaju isuviše mačistički, krene mi fobija od silnog testosterona. Drago mi je što nikada nisam išao u vojsku. Muški svet me nimalo ne fascinira – zaključuje Gaspar Noe.
Bonus video: Orson Vels, gospodar filma i scene
