0
Slavoj Žižek je, manje od 100 dana posle prvog zabeleženog slučaja koronavirusa u Vuhanu napisao knjigu o pandemiji, objavio je njegov izdavač 23. marta. Knjiga se zove „Pandemic!: Covid-19 Shakes the World” (Pandemija!: Kovid-19 drma svet), a jedan od prvih prikaza izašao je u „Gardijanu”.
Novinar Johan Koši na početku teksta konstatuje da je knjiga tanka na humoru i na hartiji (ima 120 strana) i da, sve u svemu, kroz 10 tematskih poglavlja, slovenački filozof provlači tezu: potrebna nam je nova vrsta onoga što smo nekad zvali komunizmom da bismo izbegli da ova pandemija postane globalna noćna mora.
Žižek, koji sebe u knjizi naziva „hrišćanskim ateistom” u prvom poglavlju pominje vaskrslog Hrista koji Mariji Magdaleni poručuje Noli me tangere, da podvuče kako socijalno distanciranje može da jemči solidarnost, potom u poglavlju „Putogan” (kovanica od imena ruskog i turskog predsednika) piše o izbegličkoj krizi kao najvećem izazovu evropskog operativnog jedinstva… Zapravo, konstatuje novinar, Žižek je brzo i efikasno poređao događaje u formu koja odgovara njegovim stavovima i logici, što suštinski nije ništa loše, ali pitanje je da li to u ovoj knjizi funkcioniše.
Jedan od stavova koji Žižek zastupa je suprotan nju ejdžovskom uvreženom mišljenju da je čovečanstvo kažnjeno epidemijom jer je ekspolatisalo prirodu. On smatra da takvi argumenti služe samo da nas umire, jer polaze od činjenice da su ljudi bitni, a da je ono što je stvarno teško prihvatiti to da ovaj „glupi samokopirajući mehanizam” – kako Žižek opisuje virus – „zapravo i nema nikakvo dublje značenje”.
Autor ističe da je moralni zadatak tokom pandemije da se ublaži patnja i da treba odoleti iskušenju da se što pre vratimo u normalo stanje na štetu bolesnih.
U tom smislu, unutrašnji liberal u Žižeku sprečava ga da hvali kineske lidere – pionire karantina – zbog načina na koji su se nosili sa krizom, tvrdi Johan Koši. Slavoj prihvata komentar novinara Verne Jua koji ističe da krize zbog koronavirusa ne bi ni bilo da je Kina negovala slobodu govora (odnosi se na ućutkivanje uzbunjivača). To krije jednu neprijatnu istinu: u narednim mesecima Kina će verovatno izaći kao najefikasnija supersila u nošenju sa pandemijom, u poređenju sa slabo organizovanim sistemima čiji su centri u Vašingtonu i Briselu. Uslediće kriza legitimiteta a u iščekivanju toga – u pronalaženju načina za izbegavanje te dvojnosti između nestručnog zapadnjačkog varvarizma i surovo efikasnog istočnjačkog totalitarizma – Žižek pokušava da razotkrije nastanak latentnog komunizma.
Međutim, pod komunizmom ne misli na onaj staromodni komunizam iz 20. veka, već na neophodnost postojanja „globalne organizacije koja kontoriliše i reguliše ekonomiju i ograničava suverenitet nacionalnih država” onda kada je to neohodno. Podsticaj za to Žižek vidi u masovnoj mobilizaciji državnih resursa, da bi se isplatile plate privatnom sektoru, nacionalizovale usluge i direktna industrijska proizvodnja.
Ono što dodatno hrabri Žižeka je da ova novonastala solidarnost nije zasnovana na levičarskim idealističnim kovačima slogana, već na golom preživljavanju. Kao primer je naveo izraelskog premijera Netanjahua koji je ponudio pomoć i saradnju palestinskim vlastima u borbi protiv korone jer, kako to Žižek kaže, „ako je jedna grupa pogođena i druga će, neizbežno, patiti”. Komunizam je samo prevod ove epidemiološke realnosti u jednu trajnu politiku, smatra on.
No, iako je ova njegova teza zanimljiva, ističe Gardijan, reč je o slici komunizma kojoj fali centralna scena: radnička klasa. Na globalnom jugu, gde većina svetskih radnika živi, milioni su u očajnom stanju i bez prihoda. U zemljama gde ima manje respiratora od članova vlade, gde je društveno distanciranje u prenaseljenim udžericama nemoguće, gde će otplata dugova zapadnim poveriocima da raste, gde nema moćnih centralnih banaka da izdaju obveznice u koje će investitori imati poverenja, Žižekov komunizam ne znači mnogo, ocenjuje britanski list. Pri tom, novinar demantuje Žižekovu skicu situacije u Izraelu tvrdnjom da je izraelska policija „istovarila” na granici jednog zaraženog radnika, kao i da je Izrael uslovio vraćanje zarobljenih vojnika budućom pomoći za borbu protiv epidemije u Gazi.
Ispostavalja se da logika dominacije nadjačava čak i racionalizam biološke solidarnosti, konstatuje novinar. On je pomalo frustriran što Žižek nije u potpunosti iskazao sve svoje veštine „na prvoj liniji fronta” kada mu se već pružila životna prilika da komentariše jedan ovako istorijski trenutak i „totalitaran događaj”. Frustrian je, priznaje, jer ima momenata kada bi Žižekova analiza bila istinski korisna, kao kada pita: Gde se podaci završavaju, a počinje ideologija?
„To je ključno pitanje za nas koji sedimo zalepljeni za krivulje smrtnosti, ali, on nam ne daje odgovor”, s tugom zaključuje Johan Koši.