2
Ne pamtim da je "Bal na vodi" tretiran kao antidržavni film. Ono što ja pamtim je da sam išla od Pariza do Los Anđelesa na premijere i festivale i da su svi voleli taj film, kaže glumica Gala Videnović.
– Apropo pisanja medija. Ako ste čuli da nisam htela da prihvatim ulogu, to je zato što nisam htela da mi prekidaju odmor. Šalim se. Jednom u životu dobijete ovakvu priliku – kaže glumica Gala Videnović Aleksić za Danas odgovarajući na pitanje u kom životnom trenutku joj je ponuđena uloga Ester u filmu „Bal na vodi“ i zašto je odlučila da je prihvati. Ovo kultno ostvarenje reditelja Jovana Aćina iz 1985. godine je devetnaesto po redu koje je u okviru programa A1 Jugoslovenske kinoteke digitalno obnovljeno.
Svečana projekcija filma je upriličena na Adi Ciganliji početkom prošle sedmice, a nakon nje publici su se poklonili glumci Dragan Bjelogrlić, Srđan Žika Todorović, Goran Radaković, Danica Maksimović i glavna zvezda Gala Videnović. Dok dogovaramo intervju, Gala više za sebe komentariše: „Šta mi je sve ovo trebalo“. Dodaje i da će „naravno odgovoriti na pitanja“ jer je obećala. Nepoverenje prema medijima je očigledno. Ispravlja netačne navode iz nekih od pitanja.
– Ne slikam već dugo. Nisam najbolja instruktorka joge. Trudim se da budem i to ću učiti do kraja života. Razumete li sada zašto mi je svaki intervju naporan? Kad se nešto izvuče iz konteksta i ode u etar, ostaje zabeleženo. Vrti se kao pokvarena ploča – objašnjava, između ostalog, Gala na početku razgovora za „Danas“.
Bili ste veoma mladi kad ste snimali „Bal na vodi“. Kako ste tada doživeli priču ovog filma?
– Imala sam 15 godina. Kad si mlad i klinac, ne baviš se tim stvarima. Sve je to bila igra za mene. Uskočila sam dva dana pre prve klape. Nemam pripremu za filmu. Radim dan za danom…
Kad je 1985. godine „Bal na vodi“ premijerno prikazan, unekoliko je tretiran kao antidržavni film. Imamo li danas takva ostvarenja koja razotkrivaju loše strane sistema u kome živimo i da li vama fale takvi, angažovani filmovi?
– Ja to tako ne pamtim, da je „Bal na vodi“ tretiran kao antidržavni film. Ono što ja pamtim je da sam išla od Pariza do L.A. na premijere i festivale i da su svi voleli taj film. Ali da se vratim na vaše pitanje. Mislim da treba da postoje filmovi koji kritikuju društvo zato što moramo da sagledamo sve strane. Takvih filmova nema dovoljno ali postoje.
Kako se sećate snimanja „Bala na vodi“, da li je bilo anegdota?
Šta se desi na snimanju, ostaje na snimanju. Sve je to bilo tako davno i reč je o internim ekipnim stvarima, koje, i kada bih sada prepričavala, ne bi imale efekta. Nikome ko nije bio deo te ekipe ne bi bile ni smešne, ni bitne. Takvih stvari je bilo, dešavale su se svakodnevno na setu, ali, kao što sam rekla, one su interne.
Šta je za vas bilo najizazovnije u glumačkom smislu u ulozi Ester, kojom svojom replikom iz filma ste najzadovoljniji i zašto?
– Najupečatljivija replika za mene je: „Ja sam samo obična beogradska Mirjana. Bez mene. Bez nas.“ To je poslednja scena. Oni je nagovaraju: „Moraš s nama na takmičenje. Ti si nam dužnik.“ Ta scena meni ima ozbiljnu težinu. Ona je kraj jedne nevinosti, jednog divnog perioda u životu. I tu se vidi da je ta mlada devojka u sukobu, da se u njoj urušavaju svetovi. Otac joj je u zatvoru, majka joj je umrla, ostala je trudna s nekim tipom bez veze. Gotovo. Nema više Ester…
Američki film „Bal na vodi“ iz 1944. je bio spektakularno ostvarenje i prvi kolorni film koji je prikazan u Jugoslaviji. Kažu da je „Bal na vodi“ Jovana Aćina svojevrsni omaž tom filmu. Da li ste morali kao pripremu za snimanje da odgledate nulti „Bal“?
– Ne vidim „Bal na vodi“ kao omaž istoimenom američkom filmu iz 1944. godine. Deca onog režima i vremena, ako govorimo o 1954. godini, imala su idole u zapadnoj kulturi i uprkos ondašnjem sistemu taj film je ipak uspeo da se probije i nađe put do svoje publike. Naravno da sam gledala taj film mnogo pre snimanja, ali ne kao pripremu za njega.
Bili ste jedno vreme u Americi, gde je vaša karijera mogla da procveta ali ste prelomili drugačije i posvetili se porodici. Kako se sećate tog perioda, otkud vi u Americi?
– U Ameriku odlazim od svoje osme godine života. To mi je kao druga kuća. Imala sam tamo i rodbinu i prijatelje. Bio je prirodan sticaj okolnosti da se sa svojih 18-19 godina preselim tamo i nastavim da se školujem. Nisam ja mnogo razmišljala, niti lomila glavu odlučujući se između biznisa i porodice. Nije to glamur kao što mnogi zamišljaju. Gledajući šta se dešava tamo mladim glumicama i to 30 godina pre pokreta Metoo, mogu samo da zahvalim svom osećaju. Vi, iako ste dete, vidite, intuicija vam govori da je sve to mnogo drugačije nego što izgleda. U periodu kad sam već stasavala, kad više nisam bila devojčica nego kad sam imala 19-20 godina, bilo je momenata kada bih pomislila „vidi šta ti se sve nudi na tanjiru“ ali čak i tada mi je sve to delovalo kao nešto što nije tako važno kao što je porodica.
Iako ste imali audiciju u „Univerzalu“?
– Kad je čitava stvar trebalo da se zavrti kako treba, shvatila sam da uopšte ne želim time da se bavim. Tada sam ostala i u drugom stanju. I moj prijatelj Amerikanac ume često da me podseti na to vreme kad sam ga pitala: „Možeš li da me odbaciš do Univerzala, imam neko čitanje.“ Svaki put kad se vidimo on mi priča kako neće nikad zaboraviti kako sam radije sedela sama u miru na plaži i gledala u vodu nego što bih jurcala na intervjue.
– Potičem iz umetničke porodice i rasla sam u tom okruženju. Samim tim sam imala uvid kako izgleda snimanje. Volela bih kada bi se više vodilo računa o deci glumcima, da postoji tim koji će o njima brinuti tokom dugotrajnih i iscrpljujućih snimanja.
Zamerate li možda roditeljima što su vas pustili da budete izloženi napornim setovima?
– Ne, pa i oni su iz tog sveta. Nema tu nikakvog zameranja. Bilo bi glupo da zameram svojim roditeljima i da kažem da je moj život mogao da ide drugim tokom. Možda, ali vrlo sam zahvalna na ovom životu i ovom iskustvu. U svemu je bitna ravnoteža.
Zašto vam je važna joga i kako neko ko želi da živi u skladu sa prirodom gleda na ekološke katastrofe koje nam se dešavaju pred očima?
– Jogom se bavim 15 godina. Nakon tog perioda možete veoma jasno da shvatite benefite te discipline u psihofizičkom smislu, koliko vam balansira svakodnevni život. Od tada sam rešila da se školujem i da pomažem i sebi i drugima. Što se tiče ekoloških katastrofa, svako od nas treba da počne od sebe. Pojedinac je važan kao svaki član grupe. Ako sad ne počnemo da se osvešćujemo i da menjamo navike, ja ne znam kada ćemo.
– Bila sam na prvom ekološkom ustanku i naravno da se zalažem za zaštitu prirode Srbije. Često planinarim i užasno me boli kada vidim plastiku, vlažne maramice, pikavce i sve smeće po onim divnim šumama Rtnja. Ne možete samo da komentarišete kako je nešto prljavo, da nazivate pogrdnim imenima nekog ko je iza sebe ostavio smeće i pitate se kako ga nije sramota. Taj je otišao. Pokupite to i bacite. Ja to radim, pa će sledeći put nekog biti stid da prlja.
Da li ćemo vas uskoro negde gledati?
– Radi se o seriji. Atipična uloga za mene apsolutno. Suprotnost svemu onome što sam dosad igrala. Više od toga, izvinite, ne mogu da vam kažem.
