0
Sva društva zasnovana su na principu društvenog ugovora - ako vredno radimo, tretiramo druge s poštovanjem i igramo po pravilima - bićemo nagrađeni. Ali, onda shvatimo da to baš i ne ide tako, već da pravila određuju bogati, a da smo mi sve ubogiji, poručuje nagrađivani švedski režiser Fredrik Gerten svojim novim filmom "Bez pravila", prikazanima na festivalu Slobodna zona koji se završava večeras.
U razgovoru za Nova.rs Gerten, poznat po dokumentarcima „Izbačeni“, „Zlato Johanezburga“, „Bicikli protiv Automobila“ i „Big Boys Gone Bananas!*“, ističe da ga je zanimalo da pokaže šta znači prekršiti taj ugovor, ko postavlja pravila, ko profitira, a kome ostaje pustoš…
– Ne plaćamo porez, kupujemo pasoš druge zemlje… Sve to kontroliše velika industrija koja pomaže superbogatim ljudima da budu još bogatiji. Ta industrija nije neutralna, utiče na sve nas jer se džep širi. Što su oni bogatiji, to smo mi siromašniji. Postoji zajednička frustracija koju osećamo širom sveta. Mnogo je ljudi besno i tad dolazi do pucanja. To se desilo u Čileu, sada Iranu, ili kada je reč o pokretu „Blacklivesmatter“… Jedan od izvora te frustracije je upravo korupcija. Bogati postavljaju pravila – ubiru profit i ništa ne uzvraćaju društvu.
Dok je radio na filmu, reditelj je putovao po svetu tražeći lokacije i sagovornike, i ono što je čuo mnogo puta, uključujući i u našoj zemlji, jeste rečenica: “Ljudi nisu dovoljno besni da bi nešto promenili”.
– Čuo sam to prvi put čuo u Čileu, tri meseca pre nego što je došlo do protesta i promene ustava. Postoji mogućnost da stojite na mestu gde se nešto krčka i sprema da eksplodira, a da toga niste svesni. Mnogi od nas u svojim grudima osećaju da nešto debelo nije u redu. Ali, naravno, imamo i svoje živote, poslove, porodicu, decu… Ponekad nije lako, ali se onda dogodi taj momenat. I ovaj film je upravo o ljudima koji su učinili taj jedan korak od pasivnosti do aktivizma!
Taj prvi korak, po mišljenju Gertena, ne mora uvek da podrazumeva “izlazak na ulicu i paljenje policijske stanice, već to može biti i performans, grafit, predstava…”:
– Bilo šta što je u vašoj moći. Kada bi više ljudi učinilo samo taj jedan korak, dogodila bi se velika promena. Ali, ako nemate snage ni za taj jedan korak zato što ste umorni, onda pokušajte da podržite one koji to mogu. Volite aktiviste, podržite hrabre novinare, jer mogu biti veoma usamljeni kada sile počnu da uzvraćaju. Tada je hrabrima potrebno najviše podrške. Ako u Srbiji imate slobodu govora, onda se potrudite da je iskoristite, a ako ne možete, bar stanite uz one koji je koriste.
Kada ljudi dostignu prelomnu tačku, počinju da protestuju, vidi se u ostvarenju “Bez pravila”. Gerten ih prikazuje kako se bore u prvim linijama, u pobunama širom sveta, a reditelj ističe da film istražuje mogućnosti prevazilaženja nepravde i korupcije i poručuje: “Ne mora da bude tako!”
– Svi imamo moć da budemo još bolji. Nismo zli. Ta ideja, da imamo moć da uradimo nešto drugačije, da napravimo promenu, za mene je nada. To je prvi korak. Znanje da možemo. Ohrabrujuće je, zar ne? Takođe, nada je i akt otpora. Svestan sam da je nekad i to mnogo teško, jer verovatno i ovde kod vas prevlada cinizam, uz dobro poznatu rečenicu: “Oduvek je bilo tako, ništa se opet nije promenilo”… Naravno da se onda pitamo čemu sve ovo. Ali, prestanite da budete cinici! Ne pritiskajte mlade ljude svojim cinizmom i izgubljenom snagom i verom u promene. Promena je moguća. Promene su se uvek događale kroz istoriju. Zato, ako želimo nešto drugačije, moramo da delamo!
Veliki problem Gerten vidi u medijima. Jer, bombarduju nas negativnim vestima koje, uglavnom, raspiruju nezadovoljstvo, ali i pasivnost.
– Naravno da je neophodno da budemo informisani, ali sve mora da ima svoju meru. Desni mediji su eksperti u proizvodnji vesti koje raspiruju mržnju, razlike i konflikte. Slušamo o Trampu, Bregzitu… Oni nas hrane groznim stvarima, a mi ih upijamo i reagujemo na njih burno…
Švedski sineasta smatra da je posao novinara i reditelja da sagledaju širu sliku i uvide šta je ono lepo što nam se dogodilo.
– Imamo mlade aktiviste, imamo žene u Iranu, feministkinje u Južnoj Americi… Sve se to mora isticati da bi se ljudi inspirisali, ohrabrili i ojačali… Ali, to nekome nije u interesu. Potrebno je, očigledno, da upijamo loše vesti, da postajemo depresivni, cinični i promene onda nema. Pogledajte sve te umetnike, koji oslikavaju cveće u vreme rata. Ta lepota nas pokreće. To je ono što sam želeo da pokažem u ovom filmu – lepotu, lica ljudi koji nešto menjaju, sreća i ponos što su deo otpora. Nismo zli, zajedno smo – to su poruke koje će razbiti rešetke zatvora samoće i tuge!
Simbol svega toga o čemu Gerten priča u filmu je ovaploćeno kroz mladu devojku koja pleše. Time je stremio, kako kaže, da probudi kod gledaoca želju da duboko udahne i otvori grudi za emocije:
– Melisa je fenomenalna devojka. Važan je deo mog ostvarenja jer pripada delu u kom govorim o ženama i ženskim pravima. Bilo mi je jako važno da istaknem tu temu. Dugo sam radio u Čileu i pratio sam tu veliku promenu nastalu tokom godina, nakon što su žene izašle na ulicu. Kao što u filmu i prikazujem, jedna od njih učestvovala je u promeni ustava. Melisa na kraju filma plače. Prvo od sreće što ponovo vidi ljude na ulici nasmejane, nakon strašnih protesta u kojima je poginulo mnogo mladih aktivista. Ali, onda pušta suze za sve ono što tek treba uraditi. Izgovara: “Još uvek je ovo početak, još uvek je moguće da žena nestane na ulici i više nikada je nećete videti, to mogu biti i ja”… Korak je učinjen, ali borba nas tek čeka – poručuje Frederik Gerten.
Bonus video: Darko Bajić o LIFFE festivalu filmske režije