0
Pravougani tonirani koverat s poštanskom markom Brazila i pečatom Sao Paola predao mi je oficir bezbednosti. Na poleđini ime mog oca Dušana Muškatirovića. Bio sam u šoku, jer je on preminuo nekoliko godina ranije u Kanadi …
Đorđe Kadijević, sin kraljevog oficira, reditelj, scenarist, istoričar umetnosti rođen je Šibeniku. Njegovog oca Nemci 1943. transportuju u logor. Posle rata ostaje u emigraciji. Prvi susret u Beču – posle deset godina, ali i drugi rastanak. U kome Žid traži novi početak, dok u istom Šopenhauer vidi predgovor smrti…
Dr Dušan Muškatirović bio je najstariji od petoro dece poznatog beogradskog trgovca Dragoljuba Muškatirovića. U Velikom ratu sedamnaestogodišnji Dušan povlači se preko Prokletija, u Nici maturira, u Lionu 1925. diplomira na Medicinskom fakultetu. U Beograd se vraća 1927. gde na Medicinskom fakultetu specijalizira hirurgiju kod profesora Milivoja Kostića.
Dve godine kasnije prelazi u Bihać. U Banjaluku je premešten 1934. godine. Postaje upravnik bolnice i glavni hirurg. Sprema se novi rat. Aprila 1941. po nalogu ustaških vlasti predaje dužnost. U rodni grad sa porodicom stiže kao izbeglica.
Potera Gestapoa
U Čačku je već juna ‘41. Stupa u vezu sa četnicima. Odlazi na Ravnu Goru i postaje upravnik i glavni hirurg četničke bolnice u Gornjoj Gorevnici i Banjanima – objašnjava Goran Davidović, istoričar iz Čačka. Autor zanimljivog rada „Sanitetska služba Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) u čačanskom kraju 1941-1945. godine“.
Zbog nemačke ofanzive ova bolnica je raspuštena. Prethodno su ranjeni četnici bezbedno smešteni u druge medicinske ustanove. Potera Gestapoa i najava hapšenja primorala je dr Muškatirovića da se ’42 vrati u Beograd. Ne miruje. Iste godine ide u Kruševac, gde radi kao hirurg gradske bolnice i šef Hirurškog odeljenja. Tokom boravka u Kruševcu nastavlja saradnju sa pokretom Dragoslava Mihajlovića.
Nemci ga hapse marta ‘43. i sprovode u logor na Banjici. Majka je pokušala da ga oslobodi. Govorilo se da je za to potreban i novac. Ponela je i nakit. Nemački oficir koji je odlučivao o očevoj sudbini tek što se vratio s Istočnog fronta – bez ruke. Tako je izgubljena svaka mogućnost očevog izbavljenja. Posle par meseci ‘43 transportovan je prvo u logor u Poljskoj da bi kraj rata dočekao u Osnabriku – saznao sam pre nekoliko godina od Dragoljuba Muškatirovića. Stariji Dušanov sin bio je redovni profesor Građevinskog fakulteta u Beogradu i šef Katedre za hidrotehniku. Bio je jedan jedan od najpoznatijih eksperata za oblasti Rečne hidraulike, Regulacija reka, Plovnih puteva i pristaništa.
Bolničar operiše britanskog generala
U Osnabriku Dušan dolazi u sukob sa komunistima. Bliži se kraj rata. Prete mu odmazdom po povratku u Jugoslaviju. Nije se bojao ali sebe nije video u okvirima novog sistema i ideologije. Jedno vreme radi u vojnoj bolnici u Dortmundu da bi 1948. prešao u Englesku gde je angažovan takođe u vojnoj bolnici. Iz tog poratnog perioda saznajem i za jednu zanimljivu profesionalnu epizodu.
Očeva diploma, radno iskustvo, specijalizacija značila je u Engleskoj tek toliko da je dobio mesto bolničara. Jednog vikenda u bolnicu je hitno prebačen visoki oficir britanske vojske. Moguće da je bio i general. Njegovo zdravstveno stanje zahtevalo je hitnu hiururšku intervenciju. Ali dežurnog hirurga nigde nije bilo. Uzbuna i panika u bolnici. Nazirao se fatalni ishod. Otac je bio svedok. Tog vikenda je dežurao. Rekao je da može da operiše generala jer je hirurg. Prešli su preko te ponude.
Ali, sat tog pacijenta otkucavao je poslednje minute. Tako je u hiruršku salu ipak ušao bolničar, stranac – Dušan Muškatirović. Spasao je život tom oficiru i – napredovao do pozicije višeg bolničara. Doduše, kasnije mu je priznata diploma. Radio je kao hirurg. Međutim, otac nije mogao da se privikne na taj blago rečeno, specifičan odnos Britanaca prema strancima, pričao mi je profesor Muškatirović.
Smrt prilikom vizite
Sledeća stanica Dr Dušana Muškatirovića bila je Kanada. Čikutimi, grad u Kvebeku. Katolička bolnica u tom gradu u kojoj radi kao hirurg. U njoj je toplo i s uvažavanjem prihvaćen, što mu je posle rđavog engleskog iskustva dosta značilo. Prilikom jedne rutinske vizite pacijenata dr Dušan Muškatirović doživeo je srčani udar. Tog 10. aprila 1952. umire. Imao je 54 godine.
Njegov mlađi sin Milan Gale Muškatirović , jedan od najpoznatijih jugoslovenskih sportista, višestruki vaterpolo reprezentativac, među najboljim svetskim golmanima, profesor Organske hemije na TMF-u… Preminuo je 1993. Kao i otac, iznenada – u 59 godini života.
Poznavao sam i poznajem brojne vaterpoliste pa i golmane starije generacije Partizana: Vraneša, nekada Novakovića i Markovića… Nikome nije bila poznata životna i profesionalna odiseju Galetovog oca. Od Prokletija do Kvebeka.
Pismo iz Brazila
Profesor Dragutin preneo mi je još jednu zanimjljivu priču iz njegovih davnih vojničkih dana u kojima je posle završenog Građevinskog fakulteta – kako mi je rekao – uživao, zahvaljući diplomi, sve do jednog poziva…
Pozvan sam kod oficira bezbednosti. Nisam mogao ni da naslutim čemu poziv, do pitanja: Vaš otac je preminuo u Kanadi – upitao me je, dok je gledao u neke papire. Da, kratko sam odgovorio. Da li ste sigurni? Jesam, tamo je i sahranjen. Da li ste u to sigurni – ponovio je. Nisam bio na sahrani ali možete da proverite. Prošlo je više godina.
Tada je iz fioke izvukao pravougani tonirani koverat i pružio mi. Na njemu sam pročitao meni nepoznato ime i prezime primaoca s poštanskom markom Brazila i pečatom Sao Paola. Okrenite koverat, prekinuo je oficir moju zatečenost. Na poleđini istim rukopisom pisalo je Dušan Muškatirović. Bio sam u šoku. Ali, to je nemoguće – izustio sam…
Moguće ili ne tek proverili su. U Brazilu je zasta tih godina živeo Dušan Muškatrović. Ali to nije bio moj i Milanov otac ispričao mi je Dragutin Muškatirović, koji je prošle godine preminuo u Beogradu.
Na možda i jedinstven slučaj u istoriji Beogradskog univerziteta ukazao mi je, ove nedelje Galetov sin Srđan Muškatirović, nekada daroviti jugoslovenski teniser. Dvojica sinova Dr Dušana Muškatirovića istih godina bili su dekani dva fakulteta Beogradskog univerziteta. Dragoljub, Građevinskog a Milan Tehnološko-metalurškog fakulteta.
Poslednji put oca su videli 1943. godine. Dragutin je imao 11 a Milan devet godina.
Bonus video – Highlander na Staroj planini: Cilj je mlade okrenuti prirodi
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare