0
Nije bilo televizije, mobilnih telefona, društvenih mreža, bilborda, besplatnih sendviča pa ipak izborni skupovi, zborovi, demonstracije u (na)truloj Jugoslaviji okupljali su više ljudi nego i devetomartovske demonstracije ‘91.
Manifestacioni zbor Jereze (Jugoslovenska radikalna zajednica) na istom mestu, tada Pozorišnom trgu, 1936. okupio je više desetina hiljada Stojadinovićević pristalica. Beograd tada nije imao više od 300.000 stanovnika. Ujednačene pravougaone table s brojem svakog lokalnog pododbora nalazile su se u špaliru kao današnje reklame vrste i proizvođača semena ispred stabljika kukuruza. Uz njih samo jedan transparent bez fotogafije: „Živeo dr Milan Stojadinović“.
„Pismonoša“ iz Marseja
Teško da će se ko setiti imena Bogoljuba Jevtića iako je bio poslanik, ministar u više vlada a pred Drugi svetski rat i predsednik vlade. Poznat i kao „pismonoša“. Prvi je u Marseju (1934) posle atentata stigao do kralja Aleksandra i iz njegovih mrtvih usta čuo testamentalnu poruku: „Čuvajte mi Jugoslaviju“. Jevtić je (p)ostao opunomoćeni glasnik te parole. Teško je prisetiti se da ili je neko od političara u predratnoj ili poratnoj Jugoslaviji okupio toliko pristalica kao Bogoljub Jevtić na manifestacioni zbor 3. maja 1935. i to samo za izborno područje Beograda, Zemuna i Pančeva.
Na tolikom broju ljudi mogla bi da mu pozavidi bilo koja lista koja će se pojavti na aprilskim izborima. I tu nije kraj. Istog dana Jevtić mikrofon seli na prostor starog Trkališta, iza zgrade Tehničkog fakulteta, nedaleko od Vukovog spomenika. Bilo ih je tek dvadesetak hiljada. Nije bilo više prostora gde bi stali.
Kako je Grdijan pobegao u Dahau
Ni najdugovečniji predsednik opštine u Srbiji Živorad Milosavljević, uz pomoć Bate Živojinovića, da je živ, ne bi mogao u Koraćici da okupi toliko pristalica koliko se odazvalo pozivu Udružene opozicije 19. aprila 1936. godine. Te i mnoge druge fotografije deo su jedne od najvrednijih akvizicija Muzeja grada Beograda. Reč je o zaostavštini Svetozara Grdijana, fotoreportera i urednika fotografije dnevnog lista „Vreme“. Grdijan u prvi plan dolazi kao vodeći fotoreporter tog lista, posebno kada je „Vreme“ vodio Dragomir Stojadinović, brat tada predsednika vlade Srbije Milana Stojadinovića. Tih godina dolazi do prave revolucije u definisanju profila savremenog lista ustrojenog po standardima svetskog, posebno američkog novinarstva – piše Borislav Pekić, („Vreme i Novo Vreme“, Službeni glasnik).
Grdijan se našao pod istragom zbog fotografije koju je snimio u kabinetu predsednika srpske vlade generala Milana Nedića, na kojoj se u pozadini vidi portret kralja Petra II. Okolnosti pod kojima je uhapšen maja ’44, vrlo brzo i jula iste godne ostale su nerazjašnjene. Lažne dojave o njegovim vezama sa Moskvom, nesporazum sa fotomontažom Staljinovog lika u prilogu lista „Donaucajt“ kao i saradnja sa Ravnogorskim pokretom Grdijana su odvele do koncentracionog logora Dahau, navodi Darko Ćirić („Ogledalo istorije – Snimci beogradskih fotoreportera od 1930. do 1941“). Grdijan u Dahauu ostaje do kraja rata. Zbog iscrpljenosti i bolesti u njemu i umire 3. jula 1945.
Ali, posle rata Grdijan je „vaskrsao“ na spisku 75 novinara i fotoreportera koji su se našli pred Sudom časti Udruženja novinara Srbije. Mirko Ćuković sastavljač spiska i predsednik Suda časti otvoreno sumnja da je Grdijan završio u Dahauu već je jednostavno „kidnuo iz zemlje“. Promican je i podatak iz „dobro obaveštenih izvora“, da je Grdijan – ako je uopšte bio u logoru – iz Dahaua emigrirao u Ameriku. Grdijana je iz senke zaborava, više decenija posle njegove smrti, brojnim izložbama izveo Darko Ćirić, viši kustos Muzeja grada.
Plakati Deroka, Milunovića, Peđe
Iako pod strogim jednopartijskim sistemom izbori su bili česta tema plakata. Autori, poznati slikari: Ismet Mujezinović, Aleksandar Deroko, Milo Milunović, Peđa Milosavljević… Najčešći pozivi sa plakata na izbore u posleratnoj Jugoslaviji bili su upućeni ženama dok su u višestranačkom sistemu one skinite sa plakata, bilborda i vraćene na klupu za rezervne igrače.
„Žene glasajmo za srećnu budućnost naše dece“ piše na jednom od plakata iz 1946. „Oslobođene žene Jugoslavije – Sve na izbore“. Tu je i republička poruka: „Žene Srbije – Sve na izbore“. Plakat je uradio Mate Zlamalik, dok plakat „Prvog antifašističkog mitinga žena Srbije“ potpisuje – ne čudi – Đorđe Andrejević Kun. Osmi mart nije bio običan dan već „Borbeni Dan žena“ – poruka je sa plakata.
U Srbiji je danas neobrađeno bar 400.000 hektara poljoprivrednih površina. Činjenica koja je u dosluhu s komunističkim apelom iz 1949. „Obradimo svaku stopu naše zemlje“. I danas akutuelna, borbena poruka: „Borimo se protiv špekulacije i crne berze“. Nedostaje samo „korupcije“. Da nismo daleko odmakli od 1945. rečit je plakat iz te godine kao deo doskorašnjeg skupštinskog refrena: „Sluge izdaje – To je društvo opozicije“.
Jedan plakat iz knjige „Vreme na zidu“ ( Darko Ćirić, Biljana Stanić – Muzej grada Beograda) podsetio me je na davnu očevu priču o posleratnom, centralizovanom sistemu u kome se i po tutkalo išlo u Beograd. Jedno vreme bio je upravnik pozorišta u Užicu. Na spisku tutkalo, platno, materijal za kostime… Ništa bez pečata i potpisa. Mur je u rukama ne Darka već Kire Pančeva. Kiri pred rat u osnovnoj školi u Štipu direktor škole menja ime u Ćirilo Gligorović. Posle rata vraćeno mu je ime i dato treće, novo, poslednje prezime. Kiro Gligorov je 1948. bio ministar finisija FNRJ i bez njegovog potpisa ni tutkalo nije moglo da se dobije.
A da je bila kriza, nestašica jeste. Plakat sa beogardskih ulica: „SKUPLJAMO KOSTI Za proizvodnju tutkala, koštane masti za sapun i koštano brašno za đubrivo“. U kulturu se danas više ulaže. Ima i tutkala.
Ukršteni pogledi zajapurenih obraza
Plakati u Srbiji kao deo političke propaganda imaju svoje uspone i padove. Izbori su u višestranačkom sistemu bili izazov kako za poruke tako i slogane ali devetomartovske demonstracije recimo nisu ostavile trag na plakatu.
U promotivnom kao i kompozicionom rešenju pred izbore pogleduju nas partijski i stranački lokalni poverenici naslonjeni na direk lidera, vođe. Mesi i mesija: od Miloševića, Šešelja do Vučića. Taj ukršteni pogled zajapurenih obraza odveo je Srbiju u svetlu, mahom skanidanavsku budućnost. Na fotografiji Aleksandra Simića, poznatog međuratnog fotoreportera, našla se jedna sasvim obična begradska kafana neobičnog, danas bi rekli proaktivnog naziva: „Nova vlada“. Ne verujem da danas ijedna kafana ili restoran nosi to ime. Biće je. Ako ne kafane – onda vlade, sigurno.
Bonus video: Izložba Dušana Petričića i otkrivanje 2D spomenika Branka Ćopića
