0
Rade Budalić, koji je posle toga postao direktor TV Sarajeva i Vesna Lonej zabranili su emitovanje Praljkove TV drame "Jegulje" na dan kada je bila najavljena...
Vladimir Orlić mi je oduvek odavao utisak ambicioznog polaznika nekadašnje Škole rezervnih oficira iz Bileće, s tamnim, bordo Dnevnikom zanimanja pod miškom i karakteristikom „Posebno se ističe“. Diploma Elektrotehničkog fakulteta iznenadila me je koliko ista u rukama Miloševićeve i SPS uzdanice dr Miloša Labana, krajnje problematične akademske karijere. U
filmskom srpskom „crnom talasu“ na stranicama knjige „Zabranjeni bez zabrane“ (Filmski centar Srbije) našao se još jedan vlasnik diplome Elektrotehničkog fakuteta.
Slobodan Praljak, tada poznatiji kao filmski, televizijski i pozorišni režiser, nego kao inženjer elektrotehnike. Diplomirao je i na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1971. godine filozofiju i sociologiju, da bi 1972. stekao treću akademsku diplomu na Akademiji za pozorište, film i televiziju. U Vrnjačku banju 1989. dolazi kao reditelj dugometražnog filma „Povratak Katarine Kožul“.
Milan Nikodijević jedanaest razgovora s poznatim sineastima vodio je na temu „Film i cenzura“ (1987 – 1990) u organizaciji Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Pored Živojina Pavlovića, Dušana Makavejeva, Saše Petrovića, Lazara Stojanovića, Sretena Jovanovića, Želimir Žilnika, Miće Popovića, Marka Babca, Puriše Đorđevića, Raleta Zelenovića, Nikodijević je s kolegom Žikicom Jovanovićem iz Radija Jagodine razgovarao i o Praljkovim iskustvima cenzure.
Poslednje YU slušanje Praljka bilo je na talasima Radio Vrnjačka Banja i Radio Smedereva 1. jula 1989. godine. Govoreći o autorskim izazovima zabrana zaključio da je „sve to skupa jedna
velika ljudska muka u jednom jedinom životu“ kao i da „Mi, nažalost nemamo reprizu života“. Osamnaest godina kasnije prilikom izricanja presude u Hagu Slobodan Praljak, penzionisani general-major hrvatske vojske i Hrvatskog vijeća odbrane popio je otrov pred kamerama. Istog dana preminuo je u bolnici.
Cenzuru Praljak nije smatrao „privilegijom“ filma i pozorišta već svega onoga što je u „ovoj zemlji bilo drugačije od propisane politike Saveza komunista“. Jer bila je cenzurisana svaka misao, bilo inženjera, lekara, ekonomista ili filmskih stvaralaca koja nije bila na usko segmenitiranom, grubo i loše shvaćenom markisističkom naučnom pogledu na svet. Takva misao je bila proganjana.
„Jegulje“, Rade i Sidran
Praljka su gledaoci upoznali kao režisera TV drame „Jegulje putuju u Sargaško more“ (1979). U autobiografskom romanu „Otkup sirove kože“ (Službeni glasnik) Abdulah Sidran otkriva da ga je Praljak naterao da napiše svoj prvi filmski scenario za „Jegulje“.
– Da ne beše Praljkove tvrdoglavosti, ja u filmadžije ne bih nikad privirio. A da u filmadžije nisam privirio, nikad pristojnog dinara ne bih omirisao. Pa kako ne biti zahvalan – piše Sidran.
– Nisam cenzurisan u smislu da sam nešto napravio, pa su me maknuli nego sam od samog početaka svog rada dolazio u čitav niz sukoba – objasnio je Praljak.
– Snimio bih nešto na televiziji pa bi to postalo „crno“. Snimao sam zapravo dramu po Sidranovom radu „Jegulje putuju u Sargaško more“ i ona je bila dobro napravljena. Tako su bar konstatovali estetičari. Međutim, posvađao sam se sa nekim ljudima koji su sebi uzimali sebi za pravo koje ja nisam, ovakav kakav jesam, nikome davao.
Praljak nije krio ni imena onih o koje se sapleo. Reč je o Radi Budaliću i Vesni Lonej. Rade je posle toga postao direktor TV Sarajeva, a Vesna je ćerka Rata Dugonjića ( prevela je jedan od
FEST-ovih romana „Plavi vojnik“, dok je njena majka i Ratina supruga Tanja Dugonjić, bila dugogodišnja direktorka sarajevske „Kineme“ prim. M.Č. ).
– Zabranili su emitovanje drame na sam dan kada je bila najavljena. Nazvao sam Sarajevo i pitao dobro šta sada ne velja. Mislio sam da je nešto politički u pitanju. Odgovorili su da su nezadovoljni nekim dramaturškim rešenjima, na šta sam im rekao da oni nisu kvalifikovani za takve ocene. S Radetom Budalićem sam inače išao u gimnaziju u Mostaru i on je bio više nego osrednji đak, sa malim fondom znanja. Politika mu je bila jedini izlaz da se popenje na neku društvenu lestvicu. Ja sam zapravo zabranio emitovanje te drame, koristeći pravo saradnika na scenariju.
Čekaj da Palma ode u penziju
– Oni su o tome obavestili Palmu Katalinić, tada vrlo moćnu urednicu u TV Zagreb i svi sa kojima sam želeo da radim u Zagrebu otvoreno su mi rekli da zbog nje nemam nikakve šanse. Napisao sam je otvoreno pismo sa naslovom „Drugarice učiteljice“ što ju je beskrajno uvredilo. Ona pritom zaista jeste učiteljica i to treba ceniti. Raspolagala je s ogromnom količinom novca koje je televizija tada imala i naprosto eliminisala ljude. Tako sam punih dvanaest godina bio u autu – objasnio je Praljak.
Ipak, zaobilazi Katalinićevu i scenarija direktno predaje generalnom direktoru TV Zagreb Veljku Kneževiću, koji je, u to vreme, bio dobar Praljkov poznanik. Scenariji su ti stvarno dobri, ali čekaj dok Palma ode u penziju, rekao mu je Veljko.
– Moram, dakle da čekam u ispoljavanju mojih pretpostavljenih kreativnih energija, kažem pretpostavljenih jer možda ne vredim ništa. Ali, hajde da vidimo da li vredim, a ne da se egzistencijalno isključujemo.
Praljak odbija svaku mogućnost da je sve to posledica ovdašnjeg mentaliteta.
– Suprostavljam se svakom uvođenju mentaliteta u racionalne kategorije promišljanja društva. Isti ti naši mentaliteti u Austriji, Nemačkoj, Švedskoj, briljantni su. Prosek zarade Jugoslovena koji danas rade u Nemačkoj je veći od proseka Nemaca. Zašto? Zato što su stavljeni u realne društvene okvire u vrlo preciznu igru u kojoj se zna šta se igra. U našoj igri radi se samo da je neko došao na izvesno mesto na neregularan način i da na njemu hoće da ostane po bilo koju cenu, jer mu ono pruža pare sa malo rada i nikakvu odgovornost. Zašto bi ga sada neki Praljak ili bilo ko drugi dovodio u poziciju da on to izgubi. Zbog toga je pred autorima jedna velika, golema ljudska muka u jednom, jedinom životu. Mi na žalost nemamo reprizu života. Muka je jer smo doveli sebe do beskrajnog siromaštva, jada i očaja. Pritom ne postoji pravo na promašaj – zaključio je Praljak.
Misija Mirka Praljka
Slobodan je kao pozorišni reditelj radio u Zagrebu, Osijeku i Mostaru. Otac Mirko i posle rata ostao je u uniformi – oficira Ozne. Radio je svoju patriotsku misiju goneći po škripama po
Hercegovini preostale ustaške vojnike. I kao takav, naravno, poneo na leđima ogromnu mržnju mnogih preživelih koji su imali svoju rodbinu, sinove, braću među Pavelićevim vojnicima, govorio je o Mirku Praljku, književnik Abdulah Sidran.
„Svaki dobar Hrvat bolje da se odmah preda prvom milicajcu, samo da ne padne šaka Mirku Praljku“, govorili su Hercegovci. Dok je jedan stric bio upravnik zatvora u Mostaru, drugi je 1980. peške krenuo iz Čapljine na Titov pogreb.
Slobodan je rođen u Čapljini (1945.) nosio je nadimak Brada, kasnije, na fakultetu i Partizan Brada. Gimnaziju je pohađao u Širokom Brijegu gde je šest godina bio u istom razredu s kasnijim hrvatskim ministrom odbrane Gojkom Šuškom. Sidran se pojavljuje i kao koscenarista Praljkovog najpoznatijeg ostvarenja u ulozi režiseram filma „Povratak Katarine Kožul“ (1989). Na špici se nalazi i ime Kaće Babić, Praljkove supruge. Kaća je zapravo Kaćuša Babić, prva supruga poznatog pesnika, književnika, urednika časopisa „Oko“ i polemičara Gorana Babića.
Praljak i Babić su bili nerazdvojni prijatelji i nakon odlaska na studije u Zagreb. Nataša Babić, takođe na špici „Katarine Kožul“, je Goranava ćerka iz braka s Kaćušom. Nataša je suđenje očuhu u Hagu pratila s galerije.
– Vredan je moje ljubavi i poštovanja – kratko je tada izjavila. Živela je na Islandu gde se udala, da bi kasnije u Pragu osnovala britanski privatni fakultet.
Iako je Slobodan Praljak s bratom Zoranom osnovao privatnu firmu svu svoju imovinu prepisao je posinku Nikoli, Natašinom bratu, sinu Gorana Babića. Svom prezimenu Nikola je dodao
očuhovo. Slobodan Praljak je u Haškom tribunalu izvršio samoubistvo popivši otrov na nekadašnji Dan republike 29. novembra 2017. godine.
Bonus video: Glas, dirka, bas: It Ain’t Over ‘Til It’s Over
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
