0
Valerij Gergijev, glavni dirigent Minhenske filharmonije, dobio je otkaz. Odbio je ultimatum gradonačelnika Minhena da se javno distancira od podrške Vladimiru Putinu. Češki festival Febiofest odlučio je da oduzme Emiru Kusturici nagradu Kristijan, koju su mu dodelili, jer je postavljen za direktora Teatra ruske armije. Dojučerašnjim darodavcima nije bilo od većeg značaja to što je Kusturica postavljenje demantovao.
Zasad se još niko nije odvažio da Oliveru Stounu oduzme bar jedan od tri „Oskara“, iako je ponudio drugi pogled na Rusiju podsetivši i na glavnu NATO rolu u razaranju Jugoslavije, Libije, Iraka…
Ruka u džepu na Ist riveru
Početkom devedesetih dospeli smo u čvrst zagrljaj sankcija zahvaljući i „braći Rusima“, čiji je predstavnik na Ist riveru (za)držao ruku u džepu. Na merama je tada bio i jedan od najpoznatijih evropskih pozorišnih festivala Bitef. Vera Konjović, ključni programski koordinator u neponovljivim godinama Festa, najveći deo karijere posvetila je Bitefu: organizaciji, kreaciji pratećeg programa Bitef na fillmu, prevodilaštvu…Podsetila me je i na to vreme kada je u opštoj pometnji naš svet – baš kao i danas – izleteo iz zgloba.
– Devedesetih godina najviše sam bila angažovana oko namamljivanja Nemaca na Bitef. Slala sam pisma, faksove, mejlove, ubeđivala, molila… Te 1994. u Beograd je došla nekolicina hrabrih i neposlušnih: Grci sa sjajnim Eshilovim „Persijancima“, Slovenci, Španci, divni mladi ljudi iz sidnejskog Stalker stilt teatra, ludi Francuzi, za čijim smo burićima u neviđenom uličnom spektaklu jurili po Knez Mihailovoj. Naravno i moji Nemci – seća se Vera Konjović.
Verini Nemci trebalo je da stignu iz Kelna: Teatar „Titanik“. Priprema i dolazak pozorišnih trupa, kao nevidljivi deo festivala, obično se smešta u prostor rasprostranjenog verovanja: Evo, mi došli – iako zahteva prethodne, precizne, počesto stroge i zahtevne procedure – pre izlaska na scenu.
Taj posao ne trpi improvizaciju.
Svi zajedno na „Titaniku“
– Tako je došlo vreme da se krene na put. Na „Titaniku“ su bili svi zajedno: autori, izvođači, tehnika, scenografija kao i reporter jedne nemačke televizije. Stigli su na mađarsku granicu, gde su ih sačekali čuvari sankcija. Među dekorom bio je ogroman metalni točak. Taj metal bi Srbi mogli da koriste za izradu oružja, rekoše oebsovci. I tačka – ukazuje Vera na budno oko međunarodnih sankcija. Nema napred. Naš saradnik Omar Abu el Rub odjurio je na granicu. Ništa nije mogao da učini. Veliki papir popunjen mnogobrojnim imenima i brojevima telefona nalazio se za dugim – nešto kraćim nego Putinovim – stolom. Vera te podatke dobija od Petera Volfa, direktora Nemačkog kulturnog centra u Beogradu, i ljudi iz nemačke ambasade. Uvek uz napomenu da ne kaže ko ih je dao. Pozivi na sve moguće strane i instance u Nemačkoj. Zid ćutanja, čvršći od Berlinskog. Niko nije bio nadležan, niti je mogao da pomogne. Po savetu, onih koje nije smela da pomene, prešla je na evropske institucije, obišla Brisel, Strazbur i još ponešto i ponekog. Kada je završila s Evropom i NATO, prešla je Okean i našla se u Ujedinjenim nacijama. Vremenska razlika zahtevala je celodnevni rad.
Nemci tri dana na granici
– Sa „Titanikom“ i njihovom posadom na mađarskoj granici, Omar je sedeo tri dana, koliko je trajala drama, pokušavajući da ubedi „Titanik“ da Srbiji, Bitefu ne okrene leđa i zaplovi nazad put Kelna. Posle nekoliko razgovara s nekim odgovornim ljudima u UN, koji nisu bili odgovorni, dobila sam ime i telefon gospoda Boga, za koga sam znala da neće hteti da razgovara sa mnom. Sve je propalo – pomislila sam – priča Vera. Ipak je telefonirala, predstavila se sekretarici i, verovali ili ne, dobila vezu. Dok je razgovarala, čula je iza leđa drugi telefon i kolegu koji kaže: „Gospođa Konjović je zauzeta, razgovara sa rimskim papom“ – Nisam razgovarala sa papom u Rimu, već s papom u Njujorku, visokim poslenikom zaduženim za sankcije. Saslušao me je i rekao da ga nazovem za koji sat. Znači, ništa, drugi put neću dobiti vezu. Opet sam se prevarila, dobila sam vezu, a teatar „Titanik“ dozvolu da zajedno s inkriminisanim metalnim točkom pređe granicu i doplovi u Beograd. I danas se čudim zašto je taj gospodin hteo sa mnom da razgovara, da me sasluša i da pomogne – priseća se Vera Konjović, koja je sve te bitefovske dogodovštine pretočila u knjigu „Čekajući Bitef“ (Bitef teatar).
Taze vesti iz Ujedinjenih nacija
U biltenu Bitefa 30. septembra 1994. u rubrici „Taze vesti“ objavljeno je: „Juče je u Direkciju Bitefa stigao faks Ujedinjenih nacija s potpisom predsedavajućeg Ronalda Mota Sardenberija, kojim se nemačkim umetnicima zvanično odobrava da svoju predstavu ’Titanik’ održe u Beogradu u okviru 28. Bitefa. Ovo je prva potvrda ukidanja sankcija na kulturu ovakve vrste.“
Brod je stigao u Beograd na sam dan predstave. Na Tašmajdanu je ekspresno počela montaža scenografije. Predstavnici Bitefa stajali su na ulici. Izvinjavali su se publici. Predstava umesto u 20 časova počinje dva sata kasnije, u 22 časa.
– Telefonom sam pozvala Petera Volfa, koji je upravo legao, rekla mu da hitno dođe sa suprugom, jer će predstave biti. Sledećeg dana za aktere nepotonulog „Titanika“ u Gete institutu priređen je ručak za vreme koga se Volf zahvalio ansamblu na strpljenju i održao vatreni govor protiv sankcija. Ansambl „Titanik“ je bio zadovoljan što je istrpeo graničnu torturu i što nije odustao od dolaska. Za predstavu „Titanik“ dobili su Gran pri Bitefa. Bili smo srećni i oni i mi. Svaki put kada bismo se sreli, grlili smo se i smejali, srećni u nesreći – seća se Vera Konjović i dodaje:
– Reporter nemačke TV stanice, poslat da izveštava o Bitefu i o Beogradu pod embargom, tri dana je tajno snimao čuvare sankcija kako s vremena na vreme okreću leđa da ne bi videli krijumčarenje zabranjene robe. Između ostalog čudio se ogromnoj količini toalet-papira koje su putovale u Srbiju. Ne znam da li su ti snimci ikada negde prikazani, ali znam da osumnjičeni točak nije završio kao oružje na frontu – zaključuje Vera Konjović svoje sećanje na dane kada se i Bitef našao u raljama međunarodnih sankcija.
Bonus video: BITEF
