0
De Gol i Malro odlučili su da do kraja života neće stupiti na tlo prijateljske i bratske Jugoslavije zbog zverstava koja su činjena na Golom otoku.
Da su Sorabi Evu upoznali pre Adama to nam je već poznato. Da li tim fantazmagorijama pripada viši razlog da francuski predsednik Šarl de Gol ne poseti Jugoslaviju, koji je pronađen u smrtnoj presudi nad generalom Dražom Mihailovićem.
Boža Rafajlović, posleratni dopisnik TANJUG-a iz Pariza, u razgovoru s istoričarem MiIanom Radanovićem (2005.) razotkriva taj mit. Prilikom intervjua, upitao je Andre Malroa, tada ministra kulture „kada General (De Gol) misli da poseti Jugoslaviju“. Malro mi je kategorički odgovorio da General nikada neće posetiti Jugoslaviju, jer je jugoslovenski režim hapsio Ijude poput Dide de Maja. Zatim me je pitao da li znam ko je Dida de Majo – objasnio je Rafajlović.
David de Majo rođen je u Beogradu (1906) kao četvrto, najmlađe dete trgovca Solomona de Maja. Nadimak Dida češće je koristio od vlastitog imena.
– U izrazu lica imao nešto izuzetno prijatno. Oči su dominirale. Uvek je govorio mirnim glasom. To nije bio mrtav glas. Plemenitost koja dominira, kao najviši oblik duhovne otmenosti. Jedna autentična finoća duha. Jedan diskretan humor. Inteligencija koja vrca, iskri… – opisuje De Maja Jovan Ševaljević, njegov golotočki sapatnik.
Andre Žid o predratnim jugoslovenskim kazamatima
Dida de Majo bio prvi koji je uveo ilegalno dopisivanje na cigaret papiru i to tako da je na jednom cigaret papiru mogla da stane cela jedna kucana strana teksta – navodi Pavle Popović Crni. Napisao je članak o teroru u Glavnjači. Taj članak, ispisan takvom grafičkom majstorijom proturen je u svet i objavljen je u francuskom časopisu ‘Venredi’ (“U jugoslovenskim kazamatima” 7.2.1936) sa predgovorom Andre Žida, koji je mobilisao svetsku javnost za poboljšanje položaja političkih zatvorenika u Kraljevini Jugoslaviji.
Aragon, Renoar, Bunjuel…
Pre Petrove rupe na Golom otoku Dida je pohađao Akademiju Andre Lota, radio je crteže za Aragona, u Beču dekoraciju i kostime za predstavu „San letnje noći“, u Parizu kostimograf „Mulen Ruža“. Sarađuje sa Kavalkantijem, Renoarom, Bunjuleom i poznatim američkim avangardnim umetnikom Men Rejom. Među fotografijama je i Anrija Matisa sa posvetom Didi. Druguje sa Monijem de Bulijem, Davičom, Kočom, Matićem…
Iz Pariza u Beograd stiže pravo u šake i tada po zlu znanom batinašu. Vujković, mu u Glavnjači lomi prste, muči… Dida štrajkuje glađu, pokušava samoubistvo. Slede dve godine robije (1935.). Pravac Sremska Mitrovica. Po izdržanoj (1937.) kazni rukovodstvo KPJ Dida šalje u Pariz. Za njim stiže negativna karakteristika: „Veoma sumnjiv. Ima veze sa policijom“. Takvu karakteristiku šalje Milovan Đilas. Boris Kidrič tome ne pridaje značaj jer Dida zna iz mitrovačke ćelije.
Ista karateristika prati i Čedu Kruševca, novinara „Politike“ koga kao školskog druga u „Crveni kamerni orkestar“ Mustafe Golubića, uključuje Radivoje Bata Uvalić baš kao i slikara – i dugogodišnjeg prijatelja Dida de Maja – Mirka Kujačića. U Pariz stiže još jedan Golubićev poverenik i novinar „Politike“ Vuk Dragović. Dida isključivo sarađuje sa Pavlom Popovićem Crnim, članom Golubićeve obaveštajne mreže još od 1929. Dida postaje najveštiji falsifikator putnih isprava u celokupnom tehničkom aparatu KPJ. Kapetan Dida de Majo, pored Marka Čelebonovića, je još jedan srpski slikar u francuskom Pokretu otpora. Učestvuje i u spasavanju književnika, tada pukovnika Pokreta otpora, Andrea Malroa iz zatvora Gestapoa u Tuluzu.
Ako Udba nađe Malroovo pismo
Andre Malro po poverljivoj osobi iz Pariza šalje pismo Didi. Poziva ga da se sa porodicom preseli u Pariz i da ni za šta ne brine, jer ostaje njegov veliki dužnik. Čuvši sadržinu pisma, upitao sam Dida, šta će da uradi. Odgovorio mi je: „Napisaću mu da ne mogu da napustim zemlju, jer ne želim da o meni govore kao o emigrantu. Pocepao je pismo: ‘Neću da kompromitujem Malroa, ako bi mi Udba našla pismo“, navodi sećanje Pavla Popovića Crnog, istoričar Milan Radanović, autor najkompletnije biografije Dida de Maja.
– Malro u drugom pismu izražava žaljenje zbog takve Didine odluke i obaveštava ga da su De Gol i on odlučili da do kraja života neće stupiti na tlo prijateljske i bratske Jugoslavije zbog zverstava koja su činjena na Golom otoku. I ovo pismo je Dida pocepao, ali se ovoga puta zaplakao – navodi Crni.
Septembra 1948. policija Didi stavlja lisice na ruke u njegovom stanu u Francuskoj ulici 22. Dok je ustajao vešto je s ruke i prsta skinuo sat i prsten i u tren oka sakrio ih je pod jastuk fotelje, kako bi se taj nakit našao pri ruci njegovoj supruzi Miri, koja je ostala sama sa jednogodišnjom kćerkicom Vesnom. Mira de Majo i njihova ćerka Vesna nakon Didinog hapšenja izbačene su iz stana – navodi svedok hapšenja Aleksandar Mišić, tada službenik MIP-a, kome je prisustvovala i Mišićeva supruga Ibojka.
Vrlo brzo i Mišića sele na Goli otok, dok Ibojku šalju u Ramski rit – ženski logor. Svedoke hapšenja Dida lično sam poznavao. Aca Mišić je bio dugodišnji temperamentni novinar „Politike“, karakterističnog glasa. Pratio je zdravstvo, ali nije „bežao“ od drugih tema. Ibojka u novinarskim krugovima bila poznatija kao Buba Mišić, glavna urednica časopisa za žene „Nada“.
Avgusta 1951. na Goli otok stižu Aleksandar Ranković i Svetislav Stefanović Ćeća. Ispred jedne od baraka stajao je i Dida De Majo. Imao je karakteristične brkove po kojima ga je Ćeća u trenutku prepoznao. „Jesi li to ti, Dido?“ „Ja sam, Ćeća“, odgovorio je Dida. „Kako si?“, upitao ga je Ćaća. Dida je samo rukom pokazao na otečene noge.“ Ćeća i Dida de Majo, proveli su dve godine u istoj sobi mitrovačke kaznionice.
Ja, potpisani Andre Malro, državni ministar…
Didina ćerka Vesna de Majo sačuvala je koncept jednog posleratnog očevog pisma Andreu Malrou, kao i dva Malroova pisma njenoj porodici.
Jedno pismo Marlo je napisao na molbu Mire de Majo (Pariz, 20. avgust 1964), nepunih mesec dana nakon Didine smrti. ,,Ja, potpisani Andre Malro, državni ministar, član pokreta za oslobođenje (pukovnik Berger), svedočim da je kapetan Dida de Majo bio nosilac vrlo odgovornih dužnosti u organizacijama otpora F.T.P. u Korezi i da je lično imao najviše udela u mom sopstvenom spasavanju.
Dida mi je lično govorio – navodi Aca Mišić, da ga Milovan Đilas ne trpi još od pre rata. To je bio razlog što je po dolasku iz Pariza u Jugoslaviju 1945. sa aerodroma oteran pravo u zatvor. Posle tri meseca puštaju me bez saslušanja uz komentar – tako je moralo biti – zapisao je Dida. Nedugo zatim ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta, sreće Momu Markovića, (brata Draže Markovića prim. aut.) tada ministar unutrašnjih poslova NR Srbije. Znali su se od pre rata. „Šta bi sa mnom, Momo, i zašto?“ „Ma, pusti, Milovanova (Đilasova) posla!“ – odgovorio mu je Moma.
Trideset i šest članova beogradske porodice De Majo ubijeno je za vreme nacističke okupacije. Dida sa Golog otoka puštaju aprila 1953. Oskar Davičo mu nalazi posao u BIGZ-u. Jedan je od pionira grafičkog dizajna u Beogradu. Autor i logotipa izdavačkog preduzeća „Nolit“. Umire 1964. u Beogradu nakon čega pada još gušći zaborav na nesvakidašnju biografiju Davida Dida de Maja.
Bonus video: Glas, dirka, bas_ The Return