FOTO Crep u lošem stanju, zidovi oronuli, delovi fasade davno otpali: Ovako danas izgleda kuća u kojoj su snimljeni legendarni "Maratonci"

Jedina oronula u krivudavoj Zadarskoj/Ulici Dobrice Ćosića nalazi se na ćošku sa Srebreničkom ulicom u neposrednoj blizini Kosančićevog venca, piše N1.

Po sunčanom danu gradska vreva je svuda okolo, na Kosančićevom vencu, kod Hotela Palas, oko Saborne crkve, ali u Zadarskoj ne.

Tu je samo jedna mlada žena koja je razgovarala telefonom sa nekim s kim je trebalo da se nađe. Ispostavilo se da nije znala, da je mesto sastanka „kuća Topalovića“, zdanje u kojoj je sniman legendarni jugoslovenski i srpski film „Maratonci trče počasni krug“.

Kuća u kojoj je grobarska porodica Topalovića živela, svađala se, tukla, kovala planove, spaljivala… To je mesto gde su izgovorene i snilmljene neke od najčuvenijih filmskih replika, kada je u pitanju domaći film.

Ova kuća se godinama polako, ali sigurno urušava.

Crep na krovu je u lošem stanju, zidovi su vidno oronuli, delovi fasade su davno otpali, prozori “stogodišnjaci” kao da nisu menjani od perioda koji je obrađivao film. Sav taj „poluraspad“ dolazi još više do izražaja kad se uporedi sa ostalim zgradama u okruženju.

Kuća na raskršću, poput crnohumornih i tragičnih „Maratonaca“ propada, baš kao što je u filmu propadalo sve čega se Topalovići dotaknu.

U kući neko živi

Ipak u kući neko živi. Svetlo gori. U malom dvorištu su dva drveta, jednom je posečena krošnja, a druga se lepo razvija, mesta za obe teško da bi bilo.

Veći deo dvorišta zauzimaju platna sa slikama, štafelaj i ostali prateći pribor, što ulepšava i oživljava ovu kuću, koja je znala i za mnogo bolja vremena.

Koliko se može videti sa pristojne udaljenosti, tu je i štrik sa vešom.

„Kuća Topalovića“ je prema papirima u privatnom vlasništvu i vodi se kao porodična stambena zgrada. Prema rečima turističkih vodiča, kuća je iz 1848. godine i ispočetka je bila prizmena, a zatim joj je dodat sprat.

Mediji su prethodnih godina pisali da se vodi komplikovan pravno-imovinski spor, što je samo doprinelo da se kuća ne sanira. Navodno je postojala i namera jedne strane u sporu da se kuća sruši.

Kako se navodilo više puta do sada, u prizemlju kuće od 1945. godine živi porodica koja ima status zaštićenih stanara. Prvobitni vlasnik kuće preminuo je 1998. godine i kako nije imao potomke, rodbina i naslednici prodali su kuću sadašnjoj vlasnici. Njena namera je da kuću sruši i na tom mestu izgradi drugu, ali ne može ništa da uradi dok traje sudski spor sa zaštićenim stanarima.

U katastru je navedeno da postoji „teret“ odnosno dve zabeležbe „svojstva kultunog dobra“ iz 2016. i 2018. godine.

Međutim, kada se ode na mapu kulturnih dobara Beograda i Srbije, kuće na adresi Zadarska/Dobrice Ćosića 5 nema. Već na broju šest se nalazi zaštićena i vidno održavana zgrada.

U pitanju je kuća Branislava Kojića, poznatog beogradskog arhitekte, jednog od osnivača „Grupe arhitekata modernog pravca“, koja je upisana u registar 1981. godine, u vreme kada se spremalo snimanje filma.

Tragedija koja je postala komedija

Legendarni film Slobodana Šijana po drami Dušana Kovačevića, bizarna je priča o porodici Topalović i pet generacija muškaraca koji drže pogrebno preduzeće u srpskoj palanci. Iako je scenario prvobitno zamišljen više kao tragedija i kritika tadašnjeg režima, reakcija publike je ovo delo pretvorila u kultni crnohumorni film/predstavu.

Prema originalnom scenariju za predstavu „Maratonci trče počasni krug“ starost članova porodice Topalović je sledeća: Pantelija 150 godina, Maksimilijan 126, Aksentije 102, Milutin 79, Laki 44, Mirko 24.

Ali kuće Topalovića, na mapi dobara nema. Nedoumica oko toga da li je zgrada zaštićeno kulturno dobro, ne bi trebalo da ostavi dilemu šta je potrebno učiniti.

Obnova umesto rušenja

Ukoliko je zaštićena, onda je po zakonu jasno šta je obaveza države. Prema članu 99 Zakona o kulturnim dobrima „merama tehničke zaštite u smislu ovog zakona smatraju se radovi na konzerviranju, restauriranju, rekonstrukciji, revitalizaciji i prezentaciji kulturnih dobara“.

U slučaju da to ipak nije, onda bi bilo na mestu na neki način zaštiti Ili makar naći način da se pravno-imovinski spor reši u najboljoj nameri.

Time bi bilo sačuvano jedno neosporno dobro. Ujedno, ovo mesto bi moglo da bude jedno od turističkih tačaka i još jedan simbol Beograda, ne samo za goste iz zemlje već i država nastalih iz Jugoslavije. I to više generacija. Od onih koji su bili mladi pre 40 godina, do onih koji su se rodili pre 20.

Baš to može da bude dodatni motiv da se na pravi način oživi cela ulica, a da ne budu samo bašte kafića. Za početak, možda jedna tabla sa obaveštenjem o kojoj kući je reč.

Prošle godine se pojavila vest da je Grad spreman da pomogne. To se do danas još nije desilo. Bilo bi lepo da se zaista nešto uradi i da umesto najavljenog iskopavanja grobova, zatvaranja muzeja i konfrontacije gradonačelnika sa velikim brojem sugrađana, vidimo nešto što bi pozdravili svi Beograđani, a takvih stvari je u našem za “hejt” spremnom društvu objektivno veoma malo.