0
Tribina pod nazivom “Žan Lik Godar ili Mali vojnik svetskog filma” održana je u MTS Dvorani u okviru pratećeg programa 28. Festivala autorskog filma.
O legendarnom sineasti su govorili filmski teoretičar Miroljub Stojanović, reditelj Gorčin Stojanović i dramaturg Ivan Velisavljević, koji su se složili sa konstatacijom da je od pojave Godara film potpuno drugačiji, jer je uveo revoluciju u sedmu umetnost.
Miroljub Stojanović je primetio da od smrti Godara 13. septembra nije toliko puno pisano o njemu, koliko je očekivao.
On je rekao da je veliki umetnik bio privlačan autor na planetarnom nivou iako sa različitim ideologijama u bogatoj filmografiji, koga mnogi pamte po ranijim hit filmovima kao „Do poslednjeg daha“ ili „Ludi Pjero“.
– Postojao je jedan grafit koji „To nema fabulu, to je Godar“. Ali, naravno, nije baš tako, njegovi filmovi imaju radnju, mogu da se prepričaju, ali zahteva se posvećena gledaočeva pažnja. Sigurno da bez njega ne bi bilo savremene kinematografije. Film se deli na period pre i posle Godara – smatra pozorišni, filmski i TV reditelj Gorčin Stojanović.
On je ocenio da je toliko bila velika i snažna aura da se od te „godarovštine“ više nije video ni sam Godar.
– Opet, bio je takav autor da se kod njega oseća ravnodušnost ili oduševljenje kad gledate filmove. Vi budete „Godarovac“, i onda se osećate izdanim u nekim novim fazama njegovog stvaralaštva. Uglavnom, stalno imate protivrečna osećanja, i ljudi onda malo odustanu od Godara, pa mu se kasnije vrate – mišljenja je Gorčin Stojanović, sa čim se složio Ivan Velisavljević:
– Istina, Godar je imao te faze kao kada i slikari menjaju svoju kreativnost, i imaju plavu fazu i slično. On je imao zapaženu i uspešnu fazu Novog talasa. Uspevao je da razruši tu veliku zabludu oko filma i pokazao da ne mora da se pridržava filmske gramatike. Po tom principu su drugi želeli da ga prate, i mnogi reditelji su se pozivali na to da im je Godar uzor, iako njihovi filmovi nemaju veze sa tim.
Nakon tribine u istoj sali je prikazan film “Zbogom jeziku 3D” (2014) u režiji Žan-Lik Godara, koji potpisuje scenario i montažu.
U tom ostvarenju od 70 minuta, udata žena upoznaje slobodnog čoveka, dolazi do ljubavi, svađe, tuče. Godišnja doba se smenjuju, čovek i žena se ponovo sreću, a bivši muž sve ruši. Onda počinje drugi film: isti kao i prvi, ali ne do kraja, završava se lajanjem pasa i plačem bebe.
Gorčin Stojanović je uporedio francuskog režisera sa velikim piscima koji su učinili prevrat u svetskoj književnosti – Franc Kafka, Marsel Prust, Džejms Džojs, Robert Muzil.
– Ono šta su ta četiri prevratnika uradila u književnosti, to je Godar postigao za film. Najvažnije za film što postoji je ono što je Godar sa lakoćom rešavao, a to su odgovori na samo dva pitanja – šta će biti u kadru i gde će da stoji kamera – istakao je Gorčin i naveo da je u pozorištu Godaru najbliži bio nemački dramski pisac Bertolt Breht, a kod nas pozorišni reditelj Ljubiša Ristić.
Žan-Lik Godar (1930- 2022), francusko- švajcarski filmski reditelj, scenarista i filmski kritičar, jedan je od začetnika i najznačajnijih predstavnika francuskog Novog talasa, i jedan od najuticajnijih filmskih autora posleratnog perioda. Neki od njegovih blistavih filmova su: “Do poslednjeg daha” (1960), “Živeti svoj život” (1962), “Prezir” (1963), “Neobična banda” (1964), “Alfavil” (1965), “Ludi Pjero” (1965), “Muški rod, ženski rod” (1966), “Vikend” (1967), „Kineskinja“ (1967), „Mali vojnik“ (1963).
Proslavio je glumce kao što su Žan Pol Belmondo, Ana Karina, Mišel Pikoli, Brižit Bardo, igrao je kod njega i američki glumac Džek Palans, kao i šansonjer Iv Montan sa Džejn Fondom u ostvarenju „Sve je u redu“ (1972).
Bonus video: Komemoracija novinaru Milanu Vlajčiću
