0
U tretmanu dramaturgije, likova, pogotovo ženskih, humora, a možda najviše u tretmanu nasilja, ovaj film je neprikosnonoveni game changer, kaže scenarista Kosta Peševski povodom 30 godina "Petparačkih priča".
Drugi film reditelja Kventina Tarantina je posle 30 godina i dalje moderno, sveže i originalno ostvarenje. Obožavano danas, kao i kada se pojavilo. “Petparačke priče” (Pulp Fiction), već od premijere na Filmskom festivalu u Kanu 1994. godine, postale su svetska senzacija. Najavile su Tarantina ne samo kao novog velikog američkog autora, već i kao slavnu ličnost.
Film je definisan mnogim nezaboravnim osobinama: inspirisanim glumcima, nelinearnom strukturom, impresivnim saundtrekom, pametnim dijalozima, i sve to ga je svrstalo na pijadestal krimi žanra. Tarantino se nikada nije stideo da oda počast scenama iz svojih omiljenih filmova. On je spojio „visoku“ i „nisku“ umetnost; francuski novi talas i niskobudžetne filmove, oni su podjednako zastupljeni u njegovim ostvarenjima. Pre svega, Tarantino je rođeni zabavljač, a “Petparačke priče” su stvorile dovoljno neizbrisivih trenutaka da se gledaoci filma nikada ne umore od ponovnog gledanja filma.
Kosta Peševski, scenarista i urednik na RTS-u, kaže za Nova.rs da su “Petparačke priče” ključni film za kinematografiju 90-ih.
– Od ovog klasika vreme se računa na pre i posle. U tretmanu dramaturgije, likova, pogotovo ženskih, humora, a možda najviše u tretmanu nasilja, ovaj film je neprikosnonoveni game changer. Tarantino je spojio stilove svojih omiljenih autora i žanrova i od njih teksturisao svoj lični unikatni stil. Od trenutka kada je prikazan na Kanskom festivalu 1994. gde je osovojio Zlatnu palmu “Petparačke priče” su praktično trasirale put filmadžijama, kako autorima tako i onima koji rade unutar velikih studija. Uticaj filma je otišao mnogo dalje od faktora inspiracije i postavio se kao svojevrsna “Biblija” kako se pravi savremen postmodernistički žanrovski film. Taj uticaj je bio vidljiv u preširokom dijapazonu od evropskih i američkih filmova koji su obeležili deceniju do studentskih vežbi na FDU – zaključuje Peševski.
Tarantino je napisao “Petparačke priče” zajedno sa Rodžerom Ejvorijem, i za njega su obojica dobili Oskara za originalni scenario. Glavne uloge igraju: Brus Vilis, Džon Travolta, Semjuel L. Džekson, Uma Terman i Ving Rejms. Film je postao ogroman komercijalni hit, posebno za nezavisni film. Koštao je samo osam miliona, a zaradio više od 200 miliona dolara širom sveta. Sve ovo su bile izuzetno dobre vesti za Džona Travoltu, čiju je karijeru film potpuno oživeo. Dobio je nominaciju za Oskara, kao i njegove kolege glumci Semjuel L. Džekson i Uma Turman. Naravno, to je bio i veliki trijumf za Harvija Vajnstajna iz “Miramax Films-a”, koji je producirao film.
„Petparačke priče“ su razbile sve norme za američke mejnstrim filmove. To je očigledno već od početnih scena, koje skaču unazad u hronologiji, od pljačke u kafeteriji do dvojice plaćenih ubica koji se voze do posla. Zahvaljujući Tarantinovom pisanju, mogli ste da vidite Vinsenta Vegu (Travolta) i Žula Vinfilda (Semjuel L. Džekson) kako voze oko Los Anđelesa i razgovaraju o meniju u francuskom Mekdonaldsu celog dana. Njih dvojica su poslata od svog šefa, Marsela Valasa (Ving Rejms), u stan neposlušnog saradnika, Breto (Frenk Vejli), da preuzmu kofer i naknadno ga likvidiraju…
„Petparačke priče“ su takođe donele publici simpatične likove čak i ako su nasilni. Tarantino pokušava da humanizuje gangstera, jer se igra sa žanrom i unosi šaljiv ton. Pokušava da kaže da su oni anksiozni kao i svi mi. Generalno se činilo kao da ste videli nešto revolucionarno u filmskom stvaralaštvu. Publici je to bio impresivan način na koji je sve to složio, ljudi to nikada pre nisu videli.
“Hteo sam da izgleda kao epsko delo“, rekao je Tarantino o svom drugom filmu. „To je epsko delo u svemu – u inventivnosti, ambiciji, dužini, obimu, u svemu osim u ceni.“
Bonus video: Alfred Hičkok: Majstor napetosti koji se slobađao strahova, režirajući filmove o njima
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
