0
Postoji nešto filozofsko, ali i političko u tome da se kroz film prihvati nečije mišljenje. U želji da sve kontrolišu, ubrzaju, virtualizuju… bioskop ostaje kao svetionik i prihvatanje nečijeg diskursa i drugačijeg načina i mišljenja, smatra reditelj Toma Salvador.
Ostvarenje „Planina“ o sredovečnom junaku Pjeru u ličnoj krizi počiva na dve izuzetne noćne sekvence, koje čine samu srž filma. Nagradu dobija druga noćna sekvenca Pjerovog usamljeničkog uspona u Alpe u blizini opasnog mesta odrona, u kojoj junak susreće oživelo vulkansko kamenje i ulazi u stenu, postajući svetleći čovek-kristal, obrazloženje je žirija nedavno završenog Festivala autorskog filma koji je francuskom reditelju Tomi Salvadoru dodelio nagrade za najsinematičniju sekvencu i najbolji snimateljski rad.
Šta čovek otkriva o sebi kada ostane sam na Alpima, koliko je važno da se vratimo prirodi, onom sirovom, primitivnom i suštinskom u nama i kako je snimati u surovim uslovima planina, ostavljajući iza sebe stvaran život i lokdaun usled korone, razgovarali smo sa rediteljem ovog ostvarenja.
– Čovek je deo prirode i to ne smemo da zaboravimo. Još od vremena filozofije razdvojili smo se, otrgli od nje. Čovek se oseća kao da je iznad svega, pa i prirode. Moj film pokazuje da priroda ima svoju inerciju i njoj čovek nije potreban. Ljudi su ti koji zavise i koji moraju da nauče da nisu gospodari svega. Druga živa bića ne postoje samo da bi mu služila – kaže Salvador.
Kroz rad na „Planini“ i sam se odvojio od civilizacije i kako ističe, povezao se sa esencijalnim stvarima:
– Čovek mora da nauči da u sadašnjem trenutku gleda na stvari jednostavno, da bude radoznao, da kontroliše svoje vreme, da vidi i poštuje ono što je živo, a da to nije samo drugi čovek. Fantastična vizura filma je otelotvorenje tog živog, primitivnog, originalnog, što može da vidi samo ako se poveže sa sobom i prepozna sebe u prirodi – objašnjava reditelj.
Najveći izazov za njega nisu bili teški uslovi na velikim visinama, već to što je odlučio da glumi u svojim filmovima.
– Hladnoća, priroda i visina me izazivaju i uzbuđuju. Ali, pošto igram samo u svojim filmovima, plaši me gluma sa drugim kolegama. Zadovoljan sam kako je na kraju ispalo. Počeli smo da snimamo nakon drugog lokdauna i priprema filma je bila jako komplikovana. Krenuli smo u snimanje veoma umorni, ali pronaći planine i biti tamo je bilo okrepljujuće mentalno, koliko teško fizički – kaže Toma Salvador dodajući da su svi uživali u „zaustavljenom trenutku iznad oblaka na Alpima“:
– Bilo je jako hladno noću na vrhovima, pa smo morali da se spuštamo u mesta u podnožju. Tamo su nas dočekivali ljudi s maskama u kratkim rukavima… Shvatili smo da smo potpuno u našem svetu.
U Srbiji je prvi put, a kako kaže, voleo bi da ovaj film inspiriše ljude da se zagledaju u sebe i da shvate da mogu da posmatraju stvari vrlo jednostavno, da ništa nije hitno.
– Znam da su mladi gledaoci nestrljivi, s kratkom pažnjom, ne podnose nešto što traje, oni misle ako se ništa od akcije ne dogodi da je film „prazan“. Međutim, treba da nauče da je prazno puno, a u mom filmu će se iznenaditi emocijom. Pošto je moje ostvarenje već gostovalo na mnogim festivalima, srećan sam kad mi kažu da su kroz glavnog lika osetili planinu i svet oko sebe. Dobro im je sa njim na Alpima. Meni je to najveći kompliment – ističe.
Toma Salvador je dosad režirao šest kratkih filmova koji su prikazani i nagrađeni na brojnim festivalima, uključujući program „Dve nedelje reditelja“ u Kanu.
– Kan pamtim kao jako stresno iskustvo. Kada smo prikazivali ovaj film nije bio kompletno završen. Tri meseca pre, pitali smo da li će biti spreman, zbog korone i svega. To je bila jedna stresna priča koja se jako lepo završila. Film je jako lepo primljen od strane publike. Svestan sam da u mojim ostvarenjima ima mnogo toga ličnog i da je vrlo veliki izazov da se dopadne drugima. Ali, eto uspeo sam – kaže Salvador.
Govoreći o stanju u svojoj zemlji, ističe da je u Francuskoj teško, ali da je svestan da je to ipak „hiljadu puta lakše nego drugde“.
– Prisutna je degradacija filma. Nakon korone, ljudi više ne idu u bioskope, gledaju ih na telefonima. Sale su potpuno prazne. Vrlo nas zabrinjava ta situacija, ali barem se bioskopi nisu zatvorili kao u Italiji i Španiji. Mislim da pored Amerike i Indije, samo još Južna Koreja i Francuska imaju sistem pomoći zbog kojeg se stvari još uvek dešavaju. Radije ne bih razmišljao o budućnosti filma. Nemam ništa protiv platformi poput HBO ili Netflixa, ali nije isto iskustvo kada si sa drugim ljudima u istoj sali, pred velikim ekranom, otkrivajući druge svatove – ističe reditelj i dodaje:
– Postoji nešto filozofsko, ali i političko u tome da se kroz film prihvati nečije mišljenje. U želji da sve kontrolišu, ubrzaju, virtualizuju… bioskop ostaje kao svetionik i prihvatanje nečijeg diskursa i drugačijeg načina i mišljenja. To je esencijalno. Nadam se da će se i u budućnosti autori truditi da svojim ostvarenjima ljude nateraju na promišljenje i kritičko razmišljanje… Bioskop i film postaju poslednji simbol i vid otpora!
Bonus video: Otvaranje Festivala autorskog filma u znak sećanja na Purišu Đorđevića
