0
Ovaj automobil se i danas javlja kao lakmus stanja u Sloveniji: neki ga vide kao marker propadanja i nesposobnosti, a drugi u njemu nalaze šansu da se sretnu s vlastitom prošlošću, kaže u intervjuu za Nova.rs, istraživač na ljubljanskom Institutu za kulturu i sećanje, Martin Pogačar, autor knjige "Fićo - auto za sve" (izdavač Srednja Europa).
Zastava 750 ili popularno „fića“, mali porodični automobil, je simbol jednog vremena i jedne zemlje koje više nema. Zašto je Fića tako interesantan, šta se se sve prelama u njegovoj sudbini, i zašto je i danas živ i aktuelan, pokušao je da odgovori Ljubljančanin Martin Pogačar, autor knjige „Fićo – auto za sve“ (hrvatsko izdanje – Srednja Europa). „Fića“ se u Kragujevcu proizvodio u periodu od 1955. do 1985. godine i za to vreme je napravljeno i pušteno u promet skoro milion automobila koji je bio „zvezda jugoslovenskog automobilizma“, kako glasi deo podnaslova knjige.
Otkud ideja o jednoj ovakvoj neobičnoj knjizi?
– Već nekoliko godina istražujem jugoslavensku popularnu kulturu, zanimaju me filmovi i muzika kao istorijski izvori. Želim razumeti, a i spasiti od zaborava i političke satanizacije jednu prošlost, koja nam je dala život, pa tako i ovu sadašnjost. Zanima me, dakle, život Jugoslavije posle Jugoslavije. To naravno ne znači da bi se želeo vratiti u ono vreme. Ali mi se čini, da bi se puno toga mogli naučiti iz ove prošlosti, kako i grešaka tako i nekih rešenja, koje u kapitalizmu tek ponovo otkrivamo.
U svom se radu primarno bavim medijima i sećanjem, a sve više me zanima i istorija tehnologije, industrializacije u posleratnom periodu. Tako sam dobio ideju, da bi se kroz priču o fići moglo posmatrati prošlost ovdašnjih prostora. Na taj način možemo kroz jedan predmet koji je još uvek značajan za mnoge ljudi u post-jugoslovenskim zemljama, pokazati na procese industrializacije, motorizacije, razvoja industrije, pa istovremeno i analizirati život auta i jugoslovenske prošlosti u medijima; i naposletku, i posmatrati promene u jugoslovenskom periodu i posle. Najviše me u tom procesu interesirao život ovog malog auta danas, što znači da ova knjiga nije toliko istorija jednog auta koliko jedan pokušaj promišljanja sadašnjosti, koja nikako da se oslobodi svoje prošlosti, kako bi mogla iz nje izvući nešto dobro.
Zašto je „fića“ tako interesantan?
– Pre svega, „fića“ je interesantan pošto je bio, kako se rado kaže, auto, koji je postavio zemlju na kotače. Sa jedne strane Jugoslaveni su dobili sopstvenu auto-industriju, mada je bila licencirana od Fiata, koja je bitno učestvovala i u formiranju tehnološkog znanja i industrije, a „usput“ pokrenula i gumarsku industriju, proizvodnjo stakla i farova, pa čelika i plastike. Uz to pokrenula je i masovni turizam koji je baš auto poneo od železničkih pruga i autobusnih linija u kapilare odmaknutog sveta. Pored toga, fića, kojeg su kasnije nasledili tristač, stojadin, yugo, bio je auto za kojeg su delove proizvodili u oko 200 radionica diljem Jugoslavije. Znači, bio je stvarno jugoslavenski auto i auto koji ima mesto skoro u svakoj jugoslavenskoj obitelji.
Bez obzira na to, auto kojeg su proizvodili od 1954 do 1984 i koji je bio proizveden u skoro milijun primeraka, živeo je dovoljno dugo, da se kroz njega prelama vreme i istorija.
Ako je u početku bio hit motorizacije, već u 60tim a pogotovo kasnije postao je hrpa železa, posmeh grada, znak nazadnjaštva i metafora problema jugoslavenske industrije pa čak i sistema uopče. Posle raspada Jugoslavije, tada neočekivano a što se danas čini neophodnim, fića je postao „motor“ nostalgije. Još uvek živi u garažama i na redovitim skupovima, pa i u umetnosti i malim modelima.
Koliko je trajao rad na knjizi, istraživanje i skupljanje podataka?
– Rad na knjigi počeo je od nekog malog članka i kada mi je postalo jasno, da je tema višeslojna i da pruža mogućnost da se još detajlnije razradi, počelo je istraživanje po internetu, arhivima, pričao sam sa nekoliko fanova i ljudi, kojima fića znači još i danas nešto posebno. Sve skupa trajalo je oko dve godine.
Šta vam je bilo najteže tokom istraživanja?
– Pošto je tema i predmet istraživanja baš interesantan ništa nije bilo baš teško. Možda najveća frustracija bilo je traganje za Zastavinim muzejom. Na nekom internet forumu našao sam fotke Zastavinih auta, milionitog Zastavinog vozila, kilimanđaro stojadina, jednog od prvih fića. Uz to išao je tekst kako su se ovi auti nekada nalazili u Zastavinom institutu, ali su ih za vreme Nato bombardovanja maknuli iz zgrada kako bi ih očuvali od bomb. Ali su ih navodno stavili pod vedro nebo iza zgrade, gde ih je nagrizlo vreme pa i ljudi, koji su tu i tamo uzeli koji deo.
Kad sam došao u Kragujevac niko ništa nije znao o tome, samo da ovih auta nema, odnosno da se ih ne može videti (kasnije sam u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu saznao, da auti jesu evidentirani, ali da nekako nema entuzijazma da bi ih se sredilo i propisno muzealiziralo). Tako da ovaj muzej mrtvih auta postoji na onom forumu, a priča o tome u ovoj knjizi.
Kako ste došli do ljudi koji su vam za knjigu pisali svoje lične priče o Fići?
– Jedan od tekstova napisala je Hannah Marshall, prijateljica iz Londona čija baka posle rata iz Jugoslavije emigrirala u Englesku. Hannu je odavno fascinirao fića pa je jednom odlučila da kupi jednog. Tako je i bilo, malo van Ljubljane, uz moju ne baš tehnički-profesionalnu pomoć, našli smo mali narandžasti auto, s kojim se onda uputila u London. Već u Trstu otpao je auspuh, i avantura je počela. Došla je do Nice u Francuskoj a od tamo vlakom u London. Posle toga učestvovala je na par relija u Italiji, a posle duge i skupe ljubavi prodala je svog fiću za 1 euro nekome u Španjolskoj.
Drugi je Zdravko Duša, poznati slovenački tekstopisac, kojeg sam upoznao preko dizajnerice knjige Tanje Radež koja mi je pričala o nekoj izuzetno smešnoj priči koju joj je ispričao Zdravko; jednostavno morala je u ovu knjigu. Treći tekst napisala je baš ona i drago mi je što je sa čitaocima podelila svoju priču.
Kakva je percepcija „fiće“ u glavama Slovenaca danas? Kao pozitivni ili negativni aspekt života u Jugoslaviji?
– Kao i jugoslovenska prošlost uopšte, odnos prema fići je ambivalentan. Bez obzira na to što je od raspada prošlo više od 30 godina, nekim ljudima Jugoslavija predstavlja oruđe kako bi sakrili vlastiti deficit ideja. Tako neprestano pominjuju Jugoslaviju odnosno jugoslovensku prošlost kao diktaturu, bezperspektivnu političku i ekonomsku propalicu. Ne vide mnogo toga, što im je život u Jugoslaviji dao lično ili kao društvu.
Fića se javlja kao lakmus stanja: neki ga interpretiraju kao marker propadanja i nesposobnosti, a drugi u njemu nalaze šansu da se sretnu s vlastitom prošlošću, drugim ljudima u (danas) drugim zemljama između kojih su veze bile na mnogo načina prekinute. Zanimljivo je, da i mladi ljudi rođeni posle Jugoslavije, u tom autu nalaze nešto zajedničko, dio zajedničke prošlosti ali i šansu da se sretnu sa drugim ljubiteljima, uz šrafenje i izmjenu delova. S druge strane, mnogim mladim ljudima ove priče o zločestim komunistima i bezmadežnim demokratama dosadne jer u njima prepoznaju neadekvatan odnos prema sadašnjosti.
Fića neminovno podseća na Jugoslaviju, jugonostalgiju, zajednički život… Stiče se utisak da u Sloveniji postoji romantizacija pop-kulturnog aspekta Jugoslavije, ali nikako i jugonostalgija kao želja za obnovom Jugoslavije, kao što postoji kod mnogih ljudi u Beogradu?
– Ha, ovo je teško i nužno pitanje. Svakako, od 90-ih pa nadalje, jugoslovanska popularna kultura bila je na neki način znak suprotstavljanja nacionalističkom diskursu ranih 90-ih godina. U klubovima odjekivali su zvuci Azre, EKV, LJ-ZG-BG punka i novog vala, bilo je i nekoliko bendova koji su baš otvoreno referirali na jugo rok. Ipak, ne bih želeo generalizirati ali čini mi se da je suprotstavljanje slovenačkom nacionalizmu bio refleks na suženje mentalnog prostora, znači na veoma usku, tradicionalnu struju, za koju je dovoljno dobro samo ono, što je slovenačko znači nije jugoslovensko. Ili ono samo što nije socijalizam.
Na neki način, čini mi se, jugoslavenski socijalizam u Sloveniji je prisutan ali ne u smislu restauracije Jugoslavije kako bi to desničari hteli videti. Nego u smislu promišljanja sadašnjosti i budućnosti u vidu emancipatorskih elemenata jugoslovenske ideologije. Istovremeno, neka nova veza na ovom području ne bi bila loša opcija kako kulturna tako i ekonomska i politička. Ali to je druga priča.
Bonus video: Tabački svečano otvorio Sterijino pozorje