0
Šesti dan: “Asistentkinja” i “Moja godina sa Selindžerom”.
Postoji fenomen na velikim filmskim festivalima koji se među kritičarima i ozbiljnim izveštačima označava izrazom – četvrti dan. To naravno važi za one koji prihvate žestoki ritam od 3-4 projekcije dnevno, uz redovno izveštavanje, koje se podrazumeva. Tog kobnog dana u Kanu ili Berlinu primetite da ozbiljni prikazivači listova i agencija deluju malo zbunjeno na dnevnom svetlu, češće proveravaju dnevni raspored, ponekad tokom filma pomalo odremaju, što prema lucidnoj teoriji Alena Rijua iz pariskog “Nuvel Obsa” ide u prilog ocenjivanju osrednjih dela, a onim boljim – nanosi izvesnu štetu.
To bi se teško moglo primeniti na revijskim festivalima kakav je Fest (7-8 programa, ponuda od 80 do 130 filmova). Sem domaćih ostvarenja, ili iz susedstva, nema premijernog prikazivanja, sve se može nadoknaditi kasnije, osim kod onih koji neće biti otkupljeni, ali ta važna informacija se krije iz tobože komercijalnih razloga. Za ovu godinu, kad se Fest odvija u vanrednim okolnostima i sa ograničenjima za pristup u dvorane, brojke neće biti presudne. I zato je čudno da sam na nekoliko projekcija van Kombank Dvorane (svaka čast za uslove prikazivanja i tehnički kvalitet projekcija), imao teškoća da sa propusnicom uđem, do trenutka kad je špica počela, baunjajući po mraku, jer se čekalo da se vidi da li je dozvoljena brojka prisutnih premašena. Kad unutra, petoro-šestoro! Ništa strašno, valjda će dogodine moći da se odvija Fest bez panike i nehotičnog zbunjivanja.
Asistentkinja
Američki film “Asistentkinja” (86 min.) je još jedan u nizu nezavisnih autorskih projekata (ovogodišnji Fest nam to otkriva i valja mu za to biti blagodaran), i još jedan rad ženskog reditelja po sopstvenom scenariju. Kiti Grin prati svoju mladu junakinju Džejn (impresivna Džulija Garner), od jutarnjeg polaska na posao, još je mrak u američkom neimenovanom gradu, do povratka kući, na kraju jednog radnog dana, što simbolizuje putanju mnogih devojaka na udaru beskrupuloznih i moćnih šefova. Nijedan fleš-bek, nikakvi podaci o detinjstvu i odrastanju, sem uzgredne napomene da je zavržila školovanje i ušla u kuću koja see bavi produkcijom medijskog sadržaja.
Došavši u firmu tog jutra prva, Džejn sređuje zaostale nepotrebne hartije, uklanja otpatke, pere čaše, i tek kad počnu da pristižu članovi radnog tima, to postepeno shvatamo, ona je primljena kao stručni saradnik, ali i sa posebnim zaduženjem da šefu odeljenja sređuje avionske karte (neprekidna putovanja), hotelske rezervacije. Uz uzgredna saznanja da ova putovanja uzgred služe kao pokriće za iskazivanje moći nad devojkama kojima se nešto obećava. A kad se neke od njih gnevno jave, Džejn mora da „pokriva“ moćnika. A ako pri tome nešto zabrlja, onda gnev pada na nju, uz pretnje da može lako da bude najurena.
Ovo nije nikakva socijalna melodrama, već delikatan opis situacije u kojoj se ćutnjom i poslušnošću kupuje opstanak na radnom mestu. Niko nju doslovno ne pritiska, ali i svi ostali stručni saradnici (nikad ne doznajemo šta oni zapravo rade, premda se stalno domunđavaju i obaveštavaju o obavljenim dilovima), prema njoj imaju potcenjivački stav, kontrolišu njene razgovore, likuju ako ugrabe neku nesmotrenost.
Tokom dana pojavljuje se nova saradnica u kompaniji Sijena, dovodi je lično glavni bos i predstavlja kao značajno pojačanje. Džejn je time potpuno pometena jer ova zbunjena devojka zauzima mesto koje je ona očekivala. I sad dolazi ključna epizoda u ovoj psiho-drami: Džejn odlazi kod prvog čoveka kompanije, Vilkoksa (izvrsni Metju Mekfedijen) da izrazi svoje ogorčenje zbog nepravde. Ovaj je sa odglumljenom ljubaznošću primi, raspita se o njenom životu, iskaže spremnost da joj na svaki način pomogne. Džejn, zbunjena, ne nalazi prave reči da opiše šta je primetila (njen šef je doveo devojku za svoju privatnu zabavu). U tom trenutku Vilkoks kreće u ciničan napad, možda je pogođena što šef nije nju odabrao za miljenicu, ismeje je, ona se poražena vraća na radno mesto. Bez nade da će ikada moći da nešto pomeri. Na kraju, odlazi kući, uzgred primeti kako šef i Sijena pakuju kola za novo službeno putovanje.
Ova filmska etida koja podseća na rane radove britanskog Novog talasa (Karel Rajs, Harold Pinter, Stiven Frirs), nema nijednu naznaku o nasilju i seksualnom uznemiravanju, ali sve vreme upravo o tome govori, na nivou koji je omogućavao da se o mentalnom i svakom drugom nasilju nad ženama dugo ćutalo.
Film je osvojio niz nagrada na festivalima nezavisnog filma, među njima i nagradu u francuskom Dovilu za najbolji američki film godine. Nosilac naslovne uloge Džulija Garner, čije lice bez teksta ispunjava većinu krupnih planova, mogla je da se nađe među nominacijama za Oskara. Dobila je sijaset drugih, zapamtićemo je.
Moja godina sa Selindžerom
Sledeči film dana, “Moja godina sa Selindžerom” (101 min.) kanadskog reditelja i pisca scenarija Filipa Falardoa već samim naslovom nudi neodoljivu klopku. Jer, ko nije čitao makar “Lovca u žitu”, kultnu knjigu iz 1951 slavnog Dejvida Džeroma Selindžera? I premda svi znamo da je pisac gotovo pola stoleća živeo u samonametnutoj izolaciji, zabranjujući ikakve ekranizacije svojih knjiga, ovde nema obmane. Film je nastao po memoarskoj knjizi američke spisateljice Džoane Rakof, koja je godinu dana radila za poznatog književnog agenta, u čijoj je nadležnosti bila saradnja sa poznatim piscem. Ali i zaštita njegovih prava i odbrana od medijskih nasrtaja.
Mlada pesnikinja Džoana Rakof (u izvrsnom tumačenju Margaret Kvoli) po završetku studija dolazi u kancelariju književnog agenta Margaret (Sigorni Viver, nadmoćna kao uvek), nudeći da nešto radi za njenu agenciju. Kad Margaret čuje da Džoana piše stihove, odbrusuje: “Pisci su najgori asistenti”. Ipak, prima je u svoj radni tim, koji obiluje nizom živopisnih tipova. To su devedesete godine prošlog veka, agencija je zasuta naramcima pisama upućenim lično Selindžeru, sa izrazima divljenja i željom da mu mladi pisci pokažu šta stvaraju.
Pošto sa kultnim piscem postoji prećutni dogovor da mu se pošta ne prosleđuje, Margaret ipak nalazi srednje rešenje, Džoana dobija idiotski zadatak da svakom odgovori kako Selindžer ne može da preuzme nikakve obaveze, a da svu tu hrpu svakodnevne pošte uništi mašinom za rezanje hartije. Posao surov i zagljupljujući, ali Džoana, pesnička dušica, ne odoli da izdvoji najzanimljivija pisma i da krišom pošalje tople i pametne odgovore u ime slavnog D.Dž.S. Pošto joj mnogi odgovore, u filmu se svako i lično pojavi (onako kako ih zamišlja Džoana), ovaj segment naracije je zabavan i dobro objašnjava fascinaciju piščevim junakom Holdenom Kolfildom. U toj prepisci javljaju se i ljutnje, klasični ego-tripovi.
Na drugoj pak strani, Džoana živi sa mladim piscem koji nema mnogo razumevanja za ovu vrstu spiritističke seanse, dok njeno druženje sa mladim njujorškim piscima deluje autentično. Na kraju, i Džoani dojadi ovo “dubliranje”, napušta Margaret i odlazi da sarađuje u čuvenom magazinu “New Jorker”, koji je ekskluzivno objavljivao sve rane Selindžerove radove. I tu joj se učini da će joj se ostvariti životni san. Na sastanku u susednoj sobi, s leđa, primeti pisca koji liči na Selindžera. San ili java? Mala neizvesnost.
Možda smo očekivali više, eh, mi naviknuti u našoj domaćoj kulturi na najviše standarde! Film je dovoljno zabavan, a neki od nas (uzeći samo moj žalostan slučaj) iskoristiće prvu dokolicu da ponovo uživaju, stara ljubav zaborava nema, u “Lovcu u raži”.