0
S obzirom da je "Illyricvm" prvi igrani film u trideset godina dugoj karijeri Simona Bogojevića-Naratha (prema imdb-u), realno je pretpostaviti da se ovde radi o jednom od onih životnih projekata koji su konačno dočekali svoju priliku. A kada odgledate ovaj film, još više ćete biti uvereni u tu pretpostavku.
FEST 2023: ILLYRICVM (2022, r. Simon Bogojević-Narath)
„Illyricvm“ je od onih istorijskih filmova koji pretenduju na stoprocentnu autentičnost svog materijala da te vrsta konceptualne i filmske „egzotike“ postaje njihov najveći adut. A stvari idu toliko daleko da junaci ovog filma govore neke „varvarske jezike“ ilirskih plemena (po zvučanju najbliži današnjem albanskom), dok njihovi „nadređeni“, Rimljani, parlaju latinski sve sa psovkama i pevanjem lascivnih pesmica koje samo pogani vojnički mozak može da smisli.
Sve izgleda kao sirotinjska verzija „Gladiatora“, ofucano, neobrijano, prljavo, nemušto, prosto, da pod kožom osetite svu odvratnost tih vremena.
Nemili junak filma je Ilir Volsus koji, nakon što mu pleme varvara ubije ženu, a tazbina ga potom protera, slučajno postaje član rimske legije koja ide ka isturenoj karauli u kojoj treba da pokupe harač od pokorenih lokalnih plemena. Na jedan način priča je zaokružena Volsusovom molbom bogovima da osveti ženu i završava kad se to i desi, dok s druge, nesrećni Ilir odmah biva stigmatizovan kao maler i muke zaista zatiču sve s kojima on dođe u kontakt (i to razvija jednu finu, nenametljivu crnohumornu liniju filma).
Neke naročite radnje nema i ceo film je „što autentičnije“ dočaravanje procesa, odnosa i života različitih kultura koje su u prostoru od današnje Vojvodine do crnogorskog juga i zapadno do Dalmacije dolazile u dinamične kontakte. Život ovih ljudi je konstantno bio izložen desetinama opasnosti, bilo je pravo čudo dočekati sutradan. Nedostatku radnje ne pomaže neki potmuli arthaus duh koji je na račun istorijske verodostojnosti zanemario bavljenje likovima i odnosima i mahom ih sveo na ono što dobijate i u „Asteriksu i Obeliksu“, s nešto malo više krvi, žuči i rascopanih glava.
Ali, u nekom širem kontekstu, naročito savremene hrvatske kinematografije, ovo je još jedan dokaz da „Hrvati“ cvrče kreativnim potencijalom i na različite načine razigravaju puna pluća svoje domovine u želji da se kulturno i nacionalno fundiraju na što širem terenu. Pa i ovom koji do njihovih pra-predaka seže u četvrtu deceniju pre nove ere.
OCENA: 7 MINUS/ 10
Bonus video: Konferencija za film „Ajkula with the human face“
