3
„Dobar deo animoziteta koji prema Paviću ima značajan broj ovdašnjih dramaturga i scenarista, nije samo odraz pukog elitizma, nego i izrazito ilustrativan dokaz nerazumevanja same biti popularne kulture, a onda i značaja mejnstrima za postojanje i opstanak bilo kakve alternative“.
Književniku i scenaristi Siniši Paviću (1933) nedavno je na svečanosti u Narodnom pozorištu dodeljena nagrada za životno delo Dositej Obradović. Pavić zbog bolesti nije mogao da prisustvuje uručenju nagrade i svečanosti, pa je njegov sin pročitao govor koji je scenarista napisao.
Siniša Pavić je autor više popularnih TV serija i filmova. Prvi film za koji je radio „Višnja na Tašmajdanu“ je sniman po njegovom istoimenom romanu. Drugi roman „Vruć vetar“ je napisao 1980. godine po kome je snimao istoimenu televizijsku seriju i koja je emitovana u Češkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Austriji, a u nekim zemljama je proglašena za najbolju televizijsku seriju ikada prikazanu.
Kod nas je najpopularniji i najpoznatiji po serijama „Bolji život“ i „Srećni ljudi“, ali i po filmovima „Tesna koža“ i „Laf u srcu“. Supruga Ljiljana Pavić je njegova važna saradnica na mnogim zajedničkim projektima.
Pavićevo ime izaziva oštre podele, kako među gledaocima, tako i među kritikom. Ali nema sumnje da je u pitanju ličnost koja je obeležila jednu epohu naše televizije.
Kralj socijalističkih komedija
Filmski kritičar Zoran Janković kaže Nova.rs da dobar deo animoziteta koji prema Paviću ima značajan broj ovdašnjih dramaturga i scenarista, nije samo odraz pukog elitizma, nego i izrazito ilustrativan dokaz nerazumevanja same biti popularne kulture, a onda i značaja mejnstrima za postojanje i opstanak bilo kakve alternative koja se definiše ponajpre u osnosu na ono popularno i traženo.
– Upravo na tom polju kod nas nema efikasnijeg od Siniše Pavića. Sam Pavić je po mom mišljenju, najbolji i najubedljiviji u prikazima kancelarijskog života, te bih ga nazvao i kraljem socijalističkih komedija, koji je taj svoj plodni model uspeo da primeni i u skorijim epohama. Uz to, veštim se pokazivao i kada je reč o usvajanju inostranih dramaturških obrazaca i njihovog uklapanja u ovdašnji strog i jedinstven kontekst. Prisetimo se samo čuvene scene ispitivanja na času engleskog jezika u „Tesnoj koži“, koja je očigledna pozajmica iz Felinijievog „Amarkorda“, a koja, pritom, u tom našem blokbasteru deluje sasvim organski utemeljeno, iz prikrajka nudeći i mikro-komentar na naš zahuktali proces vesternizacije, posebno u tom periodu naše novije istorije.
Janković dodaje da ako po strani ostavimo ono što se kao prva asocijacija javlja pri pomenu Pavićevog imena i onoga što većina smatra kanonom kada je njegova poetika u pitanju, ne treba izgubiti iz vida da je Pavić i scenarista „Čuda neviđenog“ Živka Nikolića.
– U tom pogledu, posebnu pažnju zavređuje iznimno i po više osnova zanimljiv televizijski film „Lovac protiv topa“ iz 1986, u kome su reditelj Sava Mrmak i Pavić na poziciji scenariste stvorili upečatljiv i rečit triler na temu delovanja ideoloških protivnika SFRJ iz redova radikalnih krugova tadašne emigracije, pri čemu gledalac pod okriljem jednog lakog TV filma dobija i žanrovski krajnje pismeno i efektno ostvarenje – zaključuje Janković.
Recikliranje i banalizacija naše stvarnosti
Saradnik dnevnog lista Danas i nedeljnika Vreme na temama tv kritike, Zlatko Crnogorac, kaže za Nova.rs da nema baš sjajno mišljenje o karijeri Siniše Pavića.
– On je kao Salijeri u rivalitetu sa Mocartom. A Mocart u toj priči bio je Aleksandar Aca Popović najznačajniji posleratni dramski pisac. Njih dvojica debitovaće u televizijskoj dramaturgiji pre tačno 50 godina. Prvi serijom “Diplomci”, drugi prvim domaćim sitkomom ikad “Ceo život za godinu dana”, formatom koji će kasnije inicirati prvo “Pozorište u kući”, pa čitav taj žanr koji će „Boljim životom“ preuzeti Pavić, dok će se Popović povući u pozorište.
Crnogorac smatra da su najbolji deo karijere Siniše Pavića 70-e i 80-e godine prošlog veka, kada je bio stalni i prvi saradnik reditelja Save Mrmka u televizijskim dokumentarnim non fiction dramama o istorijatu pojedinačnih prelomnih događaja u NOB.
– Od „Čovek koji je bombardovao Beograd“ iz 1976. preko „Na putu izdaje“ i „Metak u leđa“ do „Poslednjeg čina“ i serije „Banjica“. Ali i takođe i paralelno sa jednom od pet najboljih domaćih serija “Vruć vetar” i prva dva filma u saradnji sa Mićom Miloševićem “Laf u srcu” i potom “Tesna Koža”. Najgore što je uradio je što je njegov kasniji višedecenijski rukopis sopstvenog recikliranja i banalizacije naše stvarnosti kroz neprekidnu hiperprodukciju serija „Srećni ljudi“, „Porodično blago“, „Stižu dolari“ i „Bela lađa“. To je pre svega bila svojevrsna simbioza televizijskog monopola koju je Milorad Vučelić kao direktor RTS uspostavio sa izdavačkom kućom Komuna, a koja se nastavila sa Aleksandrom Tijanićem i Košutnjak filmom kao sukcesorima.
Zlatko Crnogorac dodaje da novije domaće serije sličnog tipa mnogo bolje deluju od Pavićevih, pogotovo kada se uporede sa njegovim poslednjim ostvarenjem „Junaci našeg doba“.
– Takođe, i ako se njegovi projekti pogotovo najbesmisleniji “Bela lađa” uporedi sa pokušajem izvandrednog osavremenjivanja Nušića, žanrovski srodne serije “Sumnjiva lica” Dušana Milića. Tu se sagledava porazan učinak Pavićevog RTS monopola na srpsku televizijsku dramaturgiju nakon što je „Bolji život“ u drugom ciklusu (nakon filma) ušao u nelogičnu hiperprodukciju i karikaturalizaciju sporednih likova. Kada bi RTS u primetime-u od 20 časova u kojima je svaka od Pavićevih pet kvantitavnih serija, reprizirana i po 10 puta, emitovao sve druge skrajnute serije, pogotovo one iz bunkera poput „Osme ofanzive“ ili „Sedam sekretara SKOJ-a“, razumeli bi da Šojić, Đoša i Špic nisu obavezno jedini formati rekordne gledanosti – zaključuje Zlatko Crnogorac.
Bonus video: Trejler za Vreme Zla
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare