0
"Pinokio" Giljerma del Tora objavljen je premijerno danas na Netflixu. Inače, ovo je već druga adaptacija jedne od omiljenih, ali i najstrašnijih priča o drvenom dečaku ove godine.
No, nije ih teško razlikovati. Jedan je rimejk crtanog filma Volta Diznija iz 1940. godine u režiji Roberta Zemekisa, sa Tomom Henksom kao umiljatim Đepetom i Džozefom Gordonom -Levitom koji daje glas Džiminiju Kriketu. Drugi je pak, režirao Giljermo del Toro i prikazuje Đepetovog sina od krvi i mesa koji je ubijen bomboma u Drugom svetskom ratu, kao i Đepeta (Dejvid Bredli) koji u pijanom besu rezbari drvenog dečaka i Musolinijeve fašiste koji vladaju Italijom. A, tu su i smrti, mnogo smrti, naslovnog lika.
– Pinokio umire u našem filmu tri ili četiri puta i vodi dijalog sa Smrću, a Smrt ga uči da je jedini način da zaista imate ljudsko postojanje ako imate smrt na kraju. Ima otprilike 60 verzija Pinokija na filmu, i kladio bih se da to ne postoji ni u jednoj od ostalih – kazao je Del Toro za „BBC Culture“.
Režiser je čak stavio svoje ime u puni naslov filma „Pinokio Giljerma del Tora“. Njegova jeziva magična stvorenja vrlo su slična onim u „Helboju“ iz 2004, a sukob između nekonvencionalnog protagoniste (Gregori Man) i zlobnog vladinog zvaničnika (Ron Perlman) odražava sukob u „The Shape of Water“ (2017). Del Toro svoju animiranu verziju smešta u eru fašizma u Italiji 1930ih, a tom tematikom su se bavili i njegovi prethodni filmovi „Đavolja kičma“ i „Panov lavirint“.
– Od početka smo jasno stavili do znanja da je ovaj film deo „Đavolje kičme“ i „Panovog lavirinta“. Jasno sam stavio do znanja Netflixu, koji je finansirao film, da ovo ne pravim za decu, ne radim ga za roditelje. Radim ovo za sebe i svoj tim – rekao je Giljermo.
Priča Del Torovog Pinokija (glas mu daje Gregori Man) namamljuje lisicoliki negativac (Kristof Valc) da napusti Đepeta (Dejvid Bredli) i šalje ga u cirkus. Tu je i cvrčak, ali se zove Sebastijan (Juan Makgregor), a ne Džimini, koga kao u okrutnoj farsi obaraju i gaze. Takva nemilosrdnost kao i sposobnost cvrčka da ponovo ustane nakon primljenih udaraca sudbine, stvaraju vrlo čudan vrhunac kada Pinokio umire i svaki put se pojavi u podzemnom svetu tame gde su zečevi nosači kovčega, a sjajna plava sfinga (Tilda Svinton) sa rogovima bizona i repom kao bičem, drži mu lekciju o večnosti i tuzi. Dečak se posle toga vraća u život jer ima gumenu dušu u sebi iako je komad drveta.
Koliko god da je Del Torova vizija idiosinkratična, on ne uzima slatku bajku i ne čini je užasnom – na međunarodnom planu, najpoznatija priča je i dalje Diznijev crtani film, a u njemu je Pinokio pretvoren u magarca i progutalo ga je ogromno morsko čudovište.
– Gledao sam Diznijev film u veoma ranoj mladosti i to je jedan od najstrašnijih filmova koje sam ikada video – kaže slavni sineasta.
Originalna knjiga je još strašnija. Kako ističe del Toro, bilo je 60-ak filmova o Pinokiju, a „i pre nego što je video Diznijev film video ga je u bojankama i slikovnicama“.
– Ali, roman se izdvaja od svih njih kao jedan od najčudnijih i najuznemirujućih klasika u književnosti za decu – ocenjuje reditelj.
Autor je Karlo Lorencini, koji je svoj pseudonim Karlo Kolodi preuzeo iz rodnog grada svoje majke. Državni službenik, politički novinar i pisac, bio je zaposlen kod jednog firentinskog izdavača 1875. i prevedio izbor francuskih bajki iz 17. i 18. veka. Ovaj tom je bio toliko uspešan da je od Kolodija zatraženo da napiše više priča za decu, po mogućnosti sa snažnim moralnim porukama. Godine 1881. „La storia di un burattino“ (Priča o lutki) objavljena je kao nedeljni serijal u dečjim novinama. Svako ko zna priču Pinokija samo iz njegovih ekranizovanih adaptacija trebalo bi da se čuva, piše BBC.
U romanu Đepeto je siromašniji nego u Diznijevim filmovima ili del Tora: ima naslikanu vatru na zidu jer ne može da priušti gorivo za pravu. Lik kojeg znamo kao Džimini, ili Sebastijan, je jednostavno Cvrčak koji govori. On živi ukupno dve stranice pre nego što Pinokio baci čekić na njega i „mrtvog zakuca za zid“. Plava vila je sablasna Devojčica koja govori „ne pomerajući usne… tihim glasom koji kao da je došao sa drugog sveta“. A, mačka i lisica obese Pinokija na hrastu. „Omča, koja mu se sve vreme sve više stezala oko vrata, gušila ga je“, piše Kolodi. „Osećao je da se smrt približava…“
Da stvar bude još gora, ovo je mogao biti kraj priče. Kolodi je planirao da svog nesrećnog heroja ostavi da visi sa omče, i tek kada su čitaoci molili za dalje, serijal je nastavljen četiri meseca kasnije. Sledeći odeljak nije baš tako jeziv: mrtva Devojčica se ponovo rađa kao vila. Ali, i dalje je zbunjujuće čudno. Zašto tačno Pinokio ima kratak susret sa ogromnom zmijom koja se smeje do smrti?
Strah od sveta odraslih
Najbliži pandan knjizi na engleskom su „Alisa u zemlji čuda“ i njen nastavak, „Kroz ogledalo“. Ovaj poslednji je objavljen 1871. godine, 10 godina pre Pinokija; Priče Luisa Kerola objavljene su kao Diznijev film 1951. godine, 11 godina posle Pinokija. En Loson Lukas, koja je prevela i predstavila Pinokio izdanje Oksford univerziteta, priznaje da i jedno i drugo može biti odbojno za decu:
– Alisine avanture mogu izgledati zastrašujuće, a Pinokiove nezgode zamorne (ili košmarne). Za odrasle, Kolodijev sve bizarniji narativ postavlja pitanja šta se satirira i simbolizuje i šta je Kolodi govorio o novoujedinjenoj (1871) Kraljevini Italiji – kaže ona za BBC.
Pinokio je „upoređivan sa Odisejom i Danteovom Božanstvenom komedijom“, kaže Lukasova u svom uvodu:
– Pogotovo u Italiji, koliko se o tome pisalo i iznosilo toliko tumačenja koliko i za ta velika dela svetske književnosti… Bilo je ideoloških, marksističkih, filozofskih, antropoloških, psihoanalitičkih i frojdovskih čitanja.
Jedno čitanje čak tvrdi da je Pinokio figura Hrista, jer je Đepeto stolar čije je ime umanjeno od Đuzepe ili Džozef, a boja Plave vile odgovara plavoj mantiji koju tradicionalno nosi Devica Marija. Lukasova odbacuje ovo tumačenje, ali ono ima odjeka u „Pinokiju“ Giljerma del Tora kada živa lutka gleda u raspeće i razmišlja: „I on je od drveta. Zašto ga svi vole, a ne mene?“
Najvernija adaptacija romana na velikom platnu je očaravajući italijanski film iz 2019. godine, koji je napisao i režirao Mateo Garone, a Roberto Beninji odigrao Đepeta. (Beninji je 2002. igrao Pinokija u filmu koji je sam režirao, iako je tada imao 50 godina).
Za Garonea, Pinokio je hronika očinske ljubavi, ruralnog siromaštva i prašnjavog toskanskog pejzaža. Za koreditelja del Torove verzije, Marka Gustafsona, Pinokio je „priča o stvaranju“ o umetničkom delu koje zaživi sopstvenim životom, odvojeno od svog tvorca.
– Kao umetnik, napraviš nešto, misliš da znaš šta praviš, i izneseš to u svet, a onda možda ne dobije reakciju koju želiš. Ili bude dobra stvar. Želite da uzdrmate stvari. Bude idealna kreacija – kazao je Gustafson.
Glavna tema za del Tora je nepravednost prema deci kojom odrasli upravljaju. U Kolodijevom romanu, Pinokio je kažnjen svaki put kada je neposlušan, i na kraju nauči da radi ono što mu se kaže.
– Pokušali smo da to izbegnemo. Zaista sam želeo da napravim neposlušnog Pinokija, a da neposlušnost učinim vrlinom. Želeo sam da se svi promene osim njega. Kako film napreduje, cvrčak uči od Pinokia, a Pinokio uči vrlo malo od cvrčka. Bio sam suprotan u načinu, ali je bilo istinitije od onoga što sam osećao kao dete. Osećao sam da je sve ovo pripitomljavanje zastrašujuće – jasan je Del Toro.
Ono što objedinjuje svaku adaptaciju jesu Kolodijeve neizbrisive slike: drveni dečak; cvrčak koji govori; nos koji postaje duži kada lažete. Ali, ono što ide uz sve to je moćna istina.
– Mislim da je to strah od sveta odraslih. Ta ideja da ste bačeni u svet vrednosti odraslih koje je ne samo teško razumeti, već se na kraju pokažu lažnim. Tako sam se osećao kao dete. Sve što su ti odrasli rekli, oni sami nisu razumeli – objašnjava reditelj i dodaje:
– U prvoj polovini knjige, nekoliko zlikovaca pravi probleme Pinokiju. U drugoj polovini četiri crna zeca nose kovčeg u njegovu sobu da ga odvedu dok je još živ, a sudija (koji je slučajno gorila) ga baca u zatvor jer je žrtva krađe. Koliko god da su ove epizode fantastične, strah koji izazivaju, osećaj izgubljenosti i nemoći u odraslom društvu u kome ništa nema smisla, prepoznatljiviji je od relativno sređenih i logičnih niti u većini knjiga za decu.
Kako ističe, isto važi i za centralni lik. Svi znaju da Pinokio želi da bude pravi dečak, ali ključni razlog zašto je toliko obožavan skoro 150 godina je taj što je uvek stvaran kao i bilo koji drugi lik u književnosti.
– Umesto da bude neustrašivi, plemeniti heroj, Pinokio je grub, sebičan, naivan, radoznao, zaboravan, lako ga pokoleba iskušenje, spor da uči iz svojih grešaka, uznemiren kada stvari krenu po zlu, ali ljubazan, dobronameran i sposoban za hrabrost. Drven ili ne, on ne može biti mnogo ljudskiji od toga – zaključuje Giljermo del Toro.
„Pinokio“ del Tora izlazi na Netflixu danas 9. decembra.
Bonus video: Volt Dizni – Život ispunjen maštom i misterijama
