0
Izložba "Damnjan na iskustvima Damnjana", postavljena u Narodnom muzeju u Beogradu, prikazuje višedecenijsko stvaralaštvo jednog od najmarkantnijih i najintrigantnijih umetnika, hrabrog i izraženog individualiste koji je od sredine prošlog veka svojim vaninstitucionalnim angažovanjima i eksperimentalnim istraživanjima, bezuslovno se suprotstavljajući komercijalnim vrednostima kao resursima modernističkih stremljenja, inicirao različite alternativne poetike i učestvovao u formiranju aktuelne jugoslovenske savremene scene.
Selekcijom radova iz Poklon – zbirke njegovog brata Dragoslava Damnjanovića, autorka Gordana Stanišić, muzejski savetnik i kustos Zbirke jugoslovenske umetnosti nacionalnog muzeja, nastojala je da pokaže po čemu je Radomir Damnjanović Damnjan osoben, na koje načine je uvodio nove prakse u umetnost, kako je sve prkosio umetničkim trendovima, zašto ga je kritika cenila, publika volela, a kako je ponekad upravo njih provocirao.
Dragoslav Damnjanović je od 2005. do 2013. godine poklonio Narodnom muzeju 230 radova 40 umetnika, od druge polovine 20. veka do prvih decenija 21. veka, a među njima je 163 dela njegovog brata Radomira.
Deo te kolekcije je izložen na prvom i drugom spratu Narodnog muzeja, a autorka Gordana Stanišić ističe da Narodni muzej poseduje najreprezentativniju kolekciju Damnjanovih radova na Balkanu, umetnika koji od 1974. godine živi i stvara u Milanu.
Postavka počinje od najstarijeg Damnjanovog dela „Kalemegdan“ iz 1955. godine.
– Prvi rad od koga sam počela je amblematska slika njegove rane mladosti iz 1955. Damnjan je tada još student. Nastaju serije Kalemegdana, sintetičkih, imaginarnih pejzaža koji imaju dekirikovsku atmosferu. Damnjan je, u stvari, napravio konstrukciju slike koju će kasnije razvijati, pretvarati u različite poetike, dekonstruisati, koncentrisati elemente, razvijati ih u nove narativne konstrukcije. Već tu zapažamo horizontalnu liniju koja će se ponavljati i primenjivati svih 60 godina koliko je aktivan na domaćoj i međunarodnoj sceni – počinje Gordana Stanišić vođenje kroz postavku.
Damnjan je, kaže ona, uspostavio veoma specifičan tip pejzaža na svojim kompozicijama Kalemegdana koje će kritika vrlo brzo primetiti i on će šezdesetih godina 20. veka biti pozivan na mnoge izložbe, a njegove slike će vremenom poprimati sve apstraktniju formu.
Damnjan je bio u grupi umetnika koja je, posle godina modernizma i apstrakcije kao dominantne tedencije koja je usledila, unela predmet, a tu njihovu novu kompoziciju iliti „jedan tip nove realnosti“ likovni kritičar Đorđe Kadijević je na izložbi 1966. nazvao „novom figuracijom beogradskog tipa“.
– Ta fantastika i nedirektno prenošenje viđenog kod ovih umetnika nije odgovaralo onom tipu nekadašnjeg realizma ili naknadnog realizma koji je postojao u tim decenijama 20. veka. Damnjan je tada mlad umetnik i biva zapažen po tome što je na drugi način tretirao realnost. Od samog početka on će raditi te ekscesne situacije, koje će povremeno i iritirati publiku – navodi Stanišić.
Krajem pedesetih i početkom šezdesetih, Damnjan je omiljen umetnik. Slika „Stenovitu obalu” 1959. i jedan deo kritike ga je povezivao sa enformelom.
– Ako je „Kalemegdan” iz studentskih dana bio amblematska slika Damnjove rane mladosti, „Asocijacije potonulog grada“ iz 1959. su amblematska slika njegove dalje mladosti. Tu vidimo mnoge probleme koji su za Damnjana bili bitni i postepeno će dovesti do kasnije sintetizacije forme i raščinjenosti elemenata, pa na kraju i do njihove autonomnosti. Elementi se postepeno odvajaju od površine, dekonstruiše ih iz celine i ti će elementi vremenom postati veoma bitni, samostalni, i imaće svoju afirmativnu vrednost – govori dalje autorka izložbe.
U seriji slika „Peščana obala“ Damnjanovi prikazi najmanje podsećaju na gradove i forme u kojima žive ljudi, a mnogo više na neke znake i simbole.
– Damnjan razvija sve više tu simboliku. Vrlo je zanimljivo što vi ne znate da li se slika posmatra odozgo ili u ravni, da li je to nebo ili je more. To stopljena i vrlo specifična atmosfera. Pusti predeli bez ljudi već na izvestan način impliciraju angažovanost koju će Damnjan negovati i ispoljavati na različite načine i kroz različite periode. To je doba industrijske revolucije, pa su to njegovi znaci upozorenja na destrukciju Zemlje i života na Zemlji – objašnjava kustoskinja.
Nakon ciklusa Kalemegdana i peščanih i stenovitih obala radi seriju buketa.
– Ti buketi su sačinjeni od futurustičkih elemenata koji imaju preteću dimenziju i vrlo su direktni u saopštavanju ideja koje je Damnjan pokušavao da prenese kao svoje prve stejtmente o odnosu prema prirodi, pokazujući kako umetnik može da doprinese razvoju drugačije svesti – primećuje Stanišić.
Miljenik publike u to vreme izlaže u inostranstvu, priznat je, kritika ga pažljivo prati i vrlo je blagonaklon prema promenama u umetnosti, ali sredinom šezdesetih Damnjan će metodom dekonstruisanja elemenata uspostaviti nove linije i pravce kojim će dalje ići.
Dok se na početku na njegovim delima osećao intimistički pariski duh, kasnije se uočava direktna veza sa američkim slikarstvom.
Prvi Damnjanov dodir sa američkom umetnošću minimalizma desio se 1961. godine, kada je u Beogradu bila izložba američkih umetnika.
– Moguće da je to bio korak i input da se okrene ka tome. Kada je 1964. otišao na Bijenale u Veneciji, susreo se sa monohromnim slikarstvom. To je sigurno bilo veoma važno u njegovom daljem razvoju, pa će primeniti tu vrstu geometrizacije, minimalizacije, dvodimenzionalnosti, ali za razliku od slikarstva tvrdih ivica, koje su bile karakteristične za minimalizam američkih umetnika i monohromno slikarstvo, kod Damnjana i dalje vidimo blage nijanse. Nije se libio da uzme i naslika crvenu ili plavu liniju bez ikakvog pristupanja slikarskom procesu – pokazuje Gordana Stanišić dela „Element u prostoru“ (1963), „Komparativni objekt“ (1963), „Velika slika I i II“ (1965), „Slika“ (1964).
U seriji Damnjanovih krugova, autorka izložbe izdvaja „Plavi krug“ iz 1965.
„Plavi krug“ Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
– Kada su Damnjana pitali šta predstavlja krug, on je rekao: „Krug je samo krug“. Bitan je sam odnos koji posetilac ima prema onome što nema svoju naraciju, ni asocijativnost. To je čisto mentalno slikarstvo, direktan prenos umetnikove energije na platno – objašnjava ona.
Prevratnički proces
Sedamdesetih godina kod Damnjana se dešava prevratnički proces nakon studentskih protesta 1968. godine.
– Damnjan već ima određeni renome. Bio je autoritet za mlade umetnike, studente, koji nakon 1968. na principima pobune kreiraju potpuno drugačiju umetničku praksu kojoj se priključuje i Damnjan. Iako je postao priznat i prepoznatljiv, idol mnogim umetnicima, odriče se svih tih priznanja i vraća se korak unazad. Priključuje se nečemu što je delovalo njemu možda ne toliko blisko. Počinje da razmišlja na potpuno drugačiji način i svoj umetnički angažman vuče iz drugačlijih pravaca. Konceptualna umetnost nije bila nova za njega, ali je bilo neobično da jedna takva praksa vrati umetnika na početke i mogla je uzdrma njegovu karijeru – ističe Stanišić.
Tokom 1971. i 1972. godine napraviće kraći otklon od slikarstva, ali nikada neće prestati da se bavi slikarstvom. Slika će ostati njegov osnovni medij.
U Sudenstkom kulturnom centru 1971. desiće se revolucionalna izložba „Drangularijum“ na kojoj će Radomir Reljić, Dušan Otašević, Halil Tikveša, Milija Nešić, Stevan Knežević, Stojan Kovačević Grande, Marina Abramović, Dragoljub Raša Todosijević, Evgenija Demnievska, Urkom Gergelj, Bora Iljovski, Bojan Bem, Neša Paripović, Josif Alebić, Slobodan Era Milivojević, Zoran Popović izložiti omiljene predmete umesto klasičnog umetničkog dela.
Radomir Damnjanović, umesto predmeta, na mašini će otkucati: „Pošto nisam mogao da se odlučim koji mi je predmet omiljeni, molim da mi se u galeriji omogući prostor da izložim ovu svoju izjavu“.
– To je bilo radikalno te 1971. i Damnjan prvi put uvodi tekst umesto konkretnog umetničkog predmeta. To je vreme pobune, reakcije, angažovane svesti umetnika koji je registrovao sve promene i bio prisutan u društvu na različite načine. Te godine Damnjan boravi i u Americi, u Njujorku i Los Anđelesu, i to je njegov treći susret sa američkom umetnošću. U svakom trenutku, prolazeći kroz različite poetike, imao je specifičan odnos prema novumu, savremenosti koja se odupirala standardima, sterotipima, i društvenog i umetničkog tipa, pa se pedesetih suprostavio predmetom apstrakciji, a onda 1971. došao do potpunog odbacivanja tog istog predmeta – objašnjava Gordana Stanišić, vodeći posetioce kroz izložbu u Narodnom muzeju.
Godine 1972. na Apriliskim susretima u SKC-u Damnjan radi delo u čast sovjetske avangarde i pored teksta, koji je uveo godinu dana ranije, uvodi još dva nova elementa u svoju umetnost – autoportret i fotografiju.
Na istoj manifestaciji, dve godine kasnije, uzeće formulare i nazvati ih besplatnim umetničkim delima.
– Kasnije će ih verifikovati umetničkim potpisom i pečatom. Jedan banalni industrijski artefakt dovešće do nivoa umetničkog dela. Sve je to zasnovano na neovanagradnim i postdišanovskim teorijama i praksama tih umetnika koji nastoje da isprovociraju drugačiji odnos prema umetničkom delu, predmetu koji je tretiran do tada na potpuno drugačiji način – ističe autorka izložbe.
U Narodnom muzeju na postavci „Damnjan na iskustvima Damnjana“ može se videti segment rada koji je umetnik izložio 1976. na Bijenalu u Veneciji – „Ničeg suvišnog u ljudskom duhu“ koji se sastoji od dva puta po 16 fotografija.
Na prvih 16 fotografija izloženih u nizu je Damnjan sa otvorenim očima i sa brojevima, a u drugom nizu su crno-bele mrlje koje umetnik radio kao performans na licu.
Drugi rad koji je izložio u Veneciji je krug koji je iscrtao belom bojom na betonskom podu galerije.
– To je bio vrlo angažovani rad i vrlo reakcionarni način tretiranja umetničkog dela čak i za venecijansko Bijenale, koje je bilo veoma progresivno i slobodno prema umetnosti. Damnjan ponovo pravi korak kojim dokazuje da on i dalje pruža vrlo tendenciozan otklon od etabliranih institucija – objašnjava Stanišić.
Krajem sedemdsetih Damnjan uzima neumetničke predmete poput uzorka tkanine od posetilaca, upisuje njihove podatke i implementira ih u jedan uslovno rečeno objekat, koji on naziva uzorkom i stavlja pečat kako bi ga autorizovao kao delo od izuzetne umetničke vrednosti.
– Damnjan je uzimao monumentalna nepreparirana platna i oslikavao paralelne nizove linija u različitim hromanskim vrednostima. To platno je zakucavao ili stavljao na ramove. To su bile njegove primarne slike. Drugi primer njegovog primarnog slikarstva su horizontalni nizovi koje je vertikalno ređao. Slika je dovedena do čistog slikarstva, do apsolutne vrednosti. Slika više nema nikakvog znčenja osim čisto lingvističkog i čistog filozofskog tumačenja, koje opet prenosi i njegov odnos prema društvu, društvenim vrednostima. Damnjan će tu ponovo da unese tekst i iz primarnog slikarstva on odlazi korak dalje u razmatranju tih jezičkih igara i percepciji shvatanja prenosa umetnikovog shvatanja i samog značaja. Na slikama koje naziva „Dezinformacije“ ispod crvene osnove piše plavo. On je jednom rekao: „Ja sam se infatalno poigravao sa značenjem kako bih provocirao“. Hteo je da pokaže da bilo koja istina može da se interpretira na ovaj ili onaj način, da se sa svim može manipulisati – ispričala je autorka izložbe.
U galeriji Narodnog muzeja može se videti i ram koji je oblepio zavojima „Verde Damnjan“, zatim njegove kopije dela drugih umetnika, što je opet deo strategije drugačijeg vrednovanja i tretiranja umetničkog predmeta.
Osamdesetih godina u Milanu se, podseća Gordana Stanišić, dešavaju razne promene koje možemo nazvati postmodernizmom, ali Damnjan se neće prikloniti ni toj poetici – približiće se, ali i tada ostaje svoj.
-Izlagaće flaše kao odbačene predmete koje više nisu u upotrebi i od njih će praviti umetnička dela. Oslikavaće flaše mrljama i nazivaće ih mrtvim prirodama. Nastavlja da radi autoptrete kao rezultat performansa – svaki njegov autopotret predstavlja process, jer farba svoje lice koje onda fotograf fotografiše, pa se onda postavlja pitanje da li je to delo jednog ili dvojice umetnika – vodi Gordana posetioce dalje kroz izložbu.
Završetak postavke u galerije čine njegova dela iz osamdesetih na kojima su zastupljene njegove čuvene mrlje.
– Tako je nastalo i „Slikanje slikarstva“, rad od 10 metara koji je radio satima u Muzeju 25. maj 2011. godine, kada smo izložili deo kolekcije Dragoslava Damnjanovića. Denegri je njegove mrlje nazivao slikarstvom praznine i punoće, a Damnjan je govorio da svu energiju koncentriše u te mrlje. To se može uporediti sa zen filozofijom ili muzikom Nika Kejva, to je ritualni čin kojim je sliku doveo do apsoluta – objasnila je Stanišić ispred dela „Slikanje slikrastva“ koje zauzima centralni deo prostora u Velikoj galeriji Narodnog muzeja u Beogradu.
Ona naglašava da je Damnjan izuzetno hrabar i značajan umetnik koji se nije ustručavao od eksperimentisanja, ali samo kada je bio na pragu novog istraživanja.
– Kritika ga je poredila sa Ivanom Tabakovićem u njegovoj sklonosti ka novim praksama. Značajan, intrigantan, u mnogo čemu je bio prvi, što potvrđuje i izložba u Narodnom muzeju. Napravio je velike pomake, ali uvek mu je najvažniji bio moral umetnika i odnos umetnika prema umetničkom delu – zaključuje Gordana Stanišić, autorka izložbe „Damnjan na iskustvima Damnjana“ koja se može pogledati do 13. decembra.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
