4
Korisno je malo prelistavati Andrićeva rana pisma jer u njima otkriva stvari o sebi sa iskrenošću koju kasnije više nećemo sresti. Posle toga, Andrićeva korespondencija će se iz godine u godinu prorediti i najzad biti još samo kontrolisana, puna floskula, službena, a time i dosadna prepiska – ali pre Prvog svetskog rata pisma su mu još puna gneva, nade, životne radosti, očaja, arogancije i samoprekorevanja.
Piše: Mihael Martens
Naročito Durbešiću on otvara svoje srce. U januaru 1913. piše mu o svom životu u Zagrebu: […] mi se trujemo po javnim mestima, jedemo hranu, koja nije za nas kuhana […] i spavamo po posteljama koje su obeščašćene […] i pijemo iz čaša koje su zaražene, a ruke koje nas miluju milovale su i druge i milovaće i druge […] jedini izlaz vodi dalje na zapad i dublje u greh i stradanje i bolest, a put natrag na istok i „kući“ nema i nikad više milosti. Ni leto mu neće popraviti raspoloženje: Sve je zaludu; ne biva se tako lako veseo u ovoj zemlji, gdje je tako mnogo brda i tako malo duha i gdje ti sve dobro poznaješ i svi tebe rđavo poznaju, piše on u junu, dok je rad svakom zlu i vidi samo jedan izlaz: Moram u Beč. Zagreb je, kako je napisao u jednom drugom pismu Durbešiću, grad za bežanje. Upoznao sam njihove bolje ljude: Sva je Croatia jedna tragedija… Jedna tragedija u kojoj za njega, kako Andrić nalazi, nema dostojne uloge: Ipak je to – sunac mu majčino – žalosno da jednog hrv. pjesnika i nacionalistu njegov glavni grad dočekuje u pissoir. Svoje raspoloženje samozvani hrvatski nacionalista aforistički sažima ovako: Vrlo je hladno; ustav se nigdje ne osjeća.
Iz sveg ovog jadikovanja teško je shvatiti šta mu to u vezi sa Zagrebom tačno smeta. Ali među hrvatskim intelektualcima tada pomodno je sprdati se na račun Hrvatske i orijentisati se prema „slobodnoj Srbiji“.
…
Ali ni Pariz ili London Andriću u ono doba ne bi mogli udovoljiti, pošto sam sa sobom nije bio načisto.
U meni ljubav, velika, zadocnela, nesrećna, a oko mene mržnja, piše Durbešiću u maju 1913. Znaš: mržnja svih s kojima dolazim u dodir, meni nepoznata mržnja malih, sitnih ljudi, kojima tuđa radost ne da spavati i tuđa sreća truje hleb i vodu i tuđa snaga uznemiruje dušu. Zašto je toliko onih koji me mrze, dragi moj? I šta hoće ti ljudi?
Iz pisama iz Višegrada, gde provodi letnji raspust 1913, vidi se da nisu samo Zagreb i Hrvatska krivi za zbrku u Andrićevoj duši. Poziva Durbešića da ga tamo poseti, ali ga i upozorava: da će morati da prođe torturu njegove brbljive i glupe tetke i službouljudnog tetka, koji od svih duševnih sposobnosti imaju samo tu da ga vole i maze i izdržavaju. Višegrađani su mu još manje po meri nego Zagrepčani:
Pročitajte još:
Danas sam nervozan jače i ne mogu da pišem sve o njima samo ti velim da ih mrzim do kriminala. Mnogo sam puta premišljao – sjedeći s njima – kako bi bilo divno otrovati im vodovod da jednog dana pocrkaju svi upravo u času kad popuste iza ručka kajiš i posrknu vode. Ili im jedne noći deflorirati sve kćeri i svastike, krivonoge i mutave djevojke. A Andriću ne pričinjava muku da u istom pismu bez problema pređe sa svog gneva protiv svega i svakoga na poslovne stvari. On svog prijatelja moli da mu pošalje knjige Hajnea i Ludviga Bernea. Još da nema ovih knjiga bih izludio. Ovi građani me formalno – duševno – natiču na ražanj.
Andrićeva potištenost ima i fizičke razloge – zdravlje mu je, kao i za vreme školovanja u Sarajevu, jako načeto. Za kratkim periodima oporavka slede snažni recidivi. Pljuje krv, oseća se slabo, često je prehlađen; a kada jedna upala grla poprimi preteće razmere, mora čak i da se podvrgne bolnoj i ne baš bezopasnoj operaciji. Donekle mu utehu pružaju prvi književni uspesi. Ovdje kao da počinju da me paze: moje kritike su tražene, radimo na jednoj antologiji hrv. lirike gdje ću zauzeti lepo mesto; i plaćaju me, piše Durbešiću, pre nego što će se u jesen 1913. u Beču njih dvojica useliti zajedno u stan. Nevoljeni Zagreb uspeva da napusti nakon dva semestra, da bi nastavio studije u glavnom gradu Austrougarske.
Iz knjige “U POŽARU SVETOVA Ivo Andrić – jedan evropski život“ (Laguna, 2020)
Priredila Miona Kovačević
Sutra: Andrić i „Mlada Bosna“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare