1
Novi američki dokumentarac “Electric Lady Studios: A Jimi Hendrix Vision” osvrće se na kasne šezdesete kada je gitarska zvezda naručila izgradnju studija za snimanje koji je od tada zaživeo svoj sopstveni život.
Edi Kramer zna da zvuči smešno, ali kad god ga pitaju šta je to tako posebno u vezi sa “Electric Lady” studijom za snimanje koji je Džimi Hendriks naručio da se izgradi 1968. godine, daje isti odgovor: „To su vibracije. Svaki put kad uđem ovde, osećam ih,“ rekao je dok je sedeo u kontrolnoj sobi studija. „One su u zidovima. U hodniku. Duh Džimija je svuda.“
„Ako želite da verujete da su to vibracije, u redu,“ rekao je Džon Storik, arhitekta koji je osmislio dizajn studija, koji je sedeo pored Kramera dok su razgovarali. „Ali tu ima više od toga. Tu je uključena i nauka.“
Dodajte tome elemente sreće, haosa i vizije i dobijate alhemiju koja je zajedno stvorila mesto koje i dalje privlači najveće muzičke zvezde, uključujući Tejlor Svift, Adel, Bijonse i Lejdi Gagu. Složena istorija nastanka studija, kao i trendovi u zvuku i dizajnu, za koje je pomogao da se uvedu, detaljno su istraženi u novom dokumentarcu “Electric Lady Studios: A Jimi Hendrix Vision”.
Film, koji je trenutno u bioskopima, biće uključen i u nadolazeći box set koji sadrži 38 do sada neobjavljenih numera koje je Hendrix snimio u studiju između juna i avgusta 1970. godine. Vremenski okvir tih snimaka ruši prvi od nekoliko mitova o “Electric Lady” studiju. Pošto studio zvanično nije bio otvoren do avgusta 1970, često se navodi da je Hendriks proveo samo deset nedelja snimajući ovde pre svoje tragične smrti u septembru te godine. U stvari, počeo je da snima muziku u studiju skoro četiri meseca pre svoje smrti, neumorno radeći na pesmama koje su uključene u box set, a koje su bile namenjene za novi dvostruki album. Gotovo frenetičan tempo kojim je Hendriks pisao i snimao u poslednjim mesecima svog života ukazuje na razlog zbog kojeg je “Electric Lady” uopšte i stvorena.
Početkom 1969. godine, gitarista je bio na vrhuncu zahvaljujući svom dvostrukom albumu “Electric Ladyland”, koji je odmah postao temelj za rok generaciju. Ako je išta, uspeh tog albuma samo je ubrzao Hendriksovu glad za stvaranjem što je moguće više nove muzike. „Džimi je u Njujorku svirao u svakom studiju do kog je mogao da dođe,“ rekao je Kramer, koji je bio Hendriksov inženjer zvuka počevši od njegovog debi albuma iz 1967. godine “Are You Experienced”. „Obožavao je da stvara nove zvukove. Jedva je mogao da diše, toliko je žurio da sve to izbaci. I hvala Bogu što jeste, jer ono što je tada stvorio postalo je osnova za svu muziku koju smo planirali da radimo.“
Hendriksovo zvučno istraživanje nije bilo ograničeno samo na studio. Takođe je neprestano svirao sa gotovo svakim muzičarem u okolini, tražeći novu inspiraciju i međusobnu interakciju. Kako bi centralizovao te jam session-e, odlučio je da otvori sopstveni klub gde bi mogao da svira pred publikom kad god poželi i s kim god želi. Odlučio se za lokaciju kluba pod nazivom “The Generation”, gde je u prošlosti svirao sa zvezdama poput BB Kinga i Sly Stone-a.
U to vreme, ulicom su dominirale radnje sa obućom, iako se samo nekoliko vrata dalje nalazio još jedan važan klub, “Bon Soir”, gde je Barbara Strejsend započela svoju karijeru. Uzor koji je Hendriks imao na umu za svoj prostor bio je kratkotrajni avangardni klub pod nazivom “Cerebrum”, smešten u tada napuštenom Sohou. Novinar “Njujork Tajmsa” imao je poteškoća da opiše klub u članku iz 1968. godine, napisavši da „govori o drevnoj ljudskoj želji da se oslobodimo svesti, da se povežemo sa nečim velikim i toplim, da povratimo blaženost detinjstva…“
Kako bi bio siguran da će svi biti dobro, Hendriks je angažovao istog tipa koji je dizajnirao “Cerebrum”, 22-godišnjeg diplomca arhitekture po imenu Džon Storik. Jedine instrukcije koje mu je dao bile su da sve oboji u belo i da prostoru da puno senzualnosti bez oštrih ivica. Gitarista je obožavao planove koje je Storik osmislio, ali ideja o klubu je propala odmah nakon što je Kramer predložio muzičaru i njegovom menadžeru da bi studio bio mnogo mudrija upotreba tog prostora. Iako je “Cerebrum” privukao pažnju, izgubio je novac, piše „Gardijan“.
U to vreme, „Džimi je trošio preko 200.000 dolara godišnje na vreme provedeno u studiju“, rekao je Kramer. (To je ekvivalentno današnjoj sumi od 1,7 miliona dolara). „Rekao sam, ‘Hajde da ti izgradimo najbolji studio na svetu, gde te niko neće ometati, strukturu nalik na matericu gde ćeš se osećati kao kod kuće.’ On i njegov menadžer su me pogledali i rekli, ‘Dobra ideja.’”
Bonus video: Džimi Hendriks: Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu
