0
Protekla filmska godina izbacila je u vrh svetske kinematografije nekoliko odličnih britanskih filmova. Jadna stvorenja Jorgosa Lantimosa smo pogledali na Festivalu autorskog filma i uskoro kreće u bioskope. Zonu interesa Džonatana Glejzera očekujemo na FEST-u i odmah posle u bioskopima, a ostvarenje koje se pored dva pomenuta nalazi na većini prošlogodišnjih lista medju prvih desetak mesta, pre nekoliko dana imao je bioskopsku premijeru u Velikoj Britaniji.
Piše: Dejan Šapić
Dugo, još od London Film Festivala gde je prvi put prikazan, najavljivana je fantazmagorična saga o problematičnoj mladosti – All of Us Strangers, Andrua Hejga (The Weekend, 45 years) u glavnim ulogama Andrewa Scotta i Paula Mescala. U pitanju je adaptacija japanskog romana Strangers Taichija Yamade koji je i pisao scenario sa Hejgom. Radnja se odvija u Londonu gde Adam, scenarista u pokušaju da započne rad na novom scenariju upoznaje na čudan način Harija (Paul Mescal), mladića koji živi u istoj zgradi.
Nezahvalno je prepričavati film i tumačiti ga. Opet, teško je u naznakama objašnjavati glumu, priču i postupke bez jasno definisane radnje, namere i originalnog postupka reditelja koji do sada nije vidjen ukinematografiji bar koliko se sećamo, posebno ne na ovaj način i sa ovom tematikom.
Kada se upali alarm za požar u zgradi Adam izlazi isped i gledajući u svoju desetospratnicu vidi samo jedno upaljeno svetlo i mladića na prozoru tog stana. Sve je ostalo zamračeno. Prilikom povratka u svoj apartman na vratima mu se pojavljuje pijani komšija Hari koji mu nudi piće, društvo i još po nešto… što uplašenog Adama, na trenutke zbunjenog, odbija. To je ono zašta možemo utvrditi da je se zaista dogodilo. Sledi niz scena za koje pouzdano znamo da nisu stvarne već fantazija glavnog junaka Adama i pojedini dogadjaji za koje nismo sigurni da li su stvarni ili ne.
Uz muziku Hausmartinsa, Franky goes to Hollywood i Pet Shop Boys Adam tumarajući po stanu pronalazi kutiju sa igračkama i starim slikama, pokušava da evocira uspomene iz detinjstva. Na papiru u njegovoj pisaćoj mašini u vrhu se pojavljuje datum sa 1987. godinom. Shvatamo da je to početak scenarija o kome planira da piše. Odlazi da pronadje kuću gde je nekada živeo sa svojim roditeljima koji su poginuli u saobraćajnoj nesreći kada je on imao 14 godina.
Istražuje po kraju gde je nekada živeo nailazeći na čoveka približno njegovih godina koji ga očigledno poznaje i poziva ga kod sebe u goste. Već je pao mrak i taj nepoznati čovek na vratima svoje kuće objašnjava svojoj ženi da „se on vratio“… Žena je usplahirena i pita se gde je Adam bio sve vreme, zašto ga nije bilo. Začudjeno ga gleda ozarena njegovom pojavom komentarišući da baš liči na njega… na njihovog sina. Da razjasnimo, Hari se vraća u kuću svojih roditelja u period dok su oni bili živi i sada su svi zajedno približno istih godina. Realistično prikazane scene njihovih susreta i razgovora ne ukazuju da se radi o bilo kakvoj fantaziji, snovima ili mašti. Reditelj Hejg je i sam uveren da se oni sreću i pokušavaju da utvrde gde je Hari bio tolike godine, čime se sada bavi, gde živi. Prisustvujemo prijatnoj sedeljci starih poznanika koji se dugo nisu videli i svi su srećni zbog toga. Nemamo prikazivanje izraženog odnosa roditelji-sin, već upravo ravnopravnost odraslih, u svakom smislu.
Kasnije Adam započinje homoseksualnu vezu sa Harijem. Paralelno kroz odnose sa roditeljima sa jedne strane i sa mladim ljubavnikom sa druge strane upoznajemo probleme sa kojima se suočava Adam i šta ga je mučilo prethodnih godina i decenija. Do kraja su odnosi isprepleteni i Andrua Hejg majstorski vodi filmski narativ otvarajući nam deo po deo slagalice Adamove ličnosti.
Inovativnost reditelja ogleda se u suočavanju odraslog čoveka sa roditeljima kojih više nema. Oni vode naizgled neobavezne dijaloge na važne teme iz njegovog detinjstva i odrastanja. Na potpuno ravnopravnoj ravni oni diskutuju. Tako Adam pita oca zašto nikada nisi ušao u moju sobu kada sam plakao? Otac pokušava da se izvuče „hajde ti prvi reci, šta misliš, zašto nisam“, a Adam uzvraća „budi ljubazan odgovori ti prvi“… Dok pratimo njihov razgovor postajemo svesni da to se ipak dešava, ovo što vidimo je stvarno, toliko je uverljivo da smo ubedjeni da oni zaista vode razgovor u realnom vremenu. Reditelj ne koristi nikakva filmska sredstva da nam da do znanja da je to fikcija, da junak to zamišlja. Toliko je autentično da verujemo da je on u razgovoru sa mrtvim roditeljima koji su sada njegovih godina. Često na vrlo osetljive teme iz njihovog zajedničkog života, potpuno otvoreno, pomalo bolno, ali prijateljski.
Odnos sa partnerom Harijem, zabave, odlazak po gay klubovima, njihova sentimentalnost i nekako preterano brza, čak ishitrena, neprirodna prisnost su dovedeni u pitanje – da li je ona stvarna ili je i to deo Adamove vizije i mašte. Umeće Hejga da nas sve vreme drži u neizvesnosti činila bi se možda besmislenom sve dok Adam ne odluči da svog partnera odvede kod roditelja i upozna ih sa njima. Hari već zna da oni ne postoje i da su odavno poginuli. Tako i kraj filma koji nam razrešava odnos izmedju Adama i Harija postavlja pitanje šta je se zaista desilo u stvarnosti a šta je deo zvezdanog univerzuma.
Film se bavi gay tematikom što nikako ne umanjuje interesovanje za širi kontekst priče, odnosa sa roditeljima, i pokušaj ostvarenja zajedničkog životnog partnerstva. Za razliku od filma Weekend koji je izazito gay film usredsredjen na životni stil, zabavu, drogiranje, instant seks… sledećeg „45 godina“ sa Šarlot Rempling i Tom Kortnijem gde oni u ulozi bračnog para u pripremi proslave 45-togodišnjice braka preispituje svoje odnose… U novom filmu All of Us Strangers pronalazimo značenje univerzalnosti odnosa. Sam Hejg je iz filma u film išao nekakvim logičnim putem istraživanja dubine partnerskih odnosa, ako se to tako može definisati.
Individualistička drama fantazije prikazana realistično tužan je film pun setnih osećanja što se pokazalo kako na novinarskim i projekcijama za profesionalce tako i medju gledalištem u bioskopu-deo publike je plakao. Reditelj svedoči da je ovo njegova intimna priča, ne biografska, već otvaranja mnogih problema sa kojima se nosio u mladosti. Zato je i odabrao da scene razgovora sa roditeljima budu u kući gde je kao dečak živeo. Novi vlasnik kuće je prihvatio da ustupi lokaciju za snimanje.
I ovaj britanski film je na tragu ostvarenja The Eternal Daughter (2022) sa Tildom Svintom gde ona razgovara sa majkom (koja se pojavljuje i nestaje) o misterioznoj prošlosti i mnogo puta pominjanog Aftersun (2022) sa opet odličnim Paul Mescalom koji razrešava porodični odnos na poslednjem letovanju sa ćerkom tinejdžerkom. U sva tri pomenuta (u svakom smislu različita) britanska filma ostaju nam otvoreni završeci za različito tumačenje onoga što smo videli i kako smo to doživeli.
Svakako je All of Us Strangers film koji će ostati upamćen po inovativnosti filmskog izraza i dubini problematike i senzualnosti odnosa koje obradjuje. Gde su kritika i publika ostali nepodeljeni i gde je gay tematika još od Brokeback Mountain (2005) poprimila širi društveni kontekst i privukla značajniju pažnju široke javnosti. I na kraju ostaćemo zapitani koliko se mi kao prijatelji medjusobom dovoljno poznajemo, koliko smo roditeljima dozvolili da nam pridju i da nam se posvete. Koliko su naše ljubavne veze istinske i iskrene… Sa nestrpnjenjem očekujemo da nam ga MCF Megacom film prikaže najpre na FEST-u a onda i u bioskopima u Srbiji.
Bonus video: Ovacije za Bjelu i ekipu filma Čuvari formule u Sarajevu
