3
Ne razumem zbog čega širom sveta možemo da koristimo avio prevoz uz dezinfekciju i nošenje maske, a da nije moguće po istom principu otvoriti vrata sala od 200, 500 ili 1.000 mesta. To je apsurd. Samo se u pozorištima pravi neka distanca, i poštuju pravila, kaže za Nova.rs Erve Kubi uoči dolaska na 17. Beogradski festival igre gde će njegova kompanija nastupiti sa komadom “Varvarske noći” 15. septembra u Operi Madlenijanum.
Poreklom iz Alžira, doktor farmacije Erve Kubi odlučio je da usavršava karijeru koreografa. Svoj prvi komad, „Golem“ uradio je 2000. godine i od tada su se nizali brojni uspešni projekti. Dobitnik je Ordena reda Viteza umetnosti Francuske. Njegova kompanija, čije je sedište u Kanu, sastavljena je od isključivo muških igrača.
Ovog proleća, dok smo nestrpljivo čekali dolazak „Varvarskih noći“ i vaše kompanije/trupe u Beograd, dogodila se pandemija i sve odložila. Na koji način je vreme koje je prošlo od vašeg predviđenog dolaska na Beogradski festival igre uticalo na vaš život i karijeru?
– Praktično u trenu, našli smo se u neobičnoj situaciji… Moja kompanija ima tu sreću da često putuje. Smatram da je velika prednost kada možete da igrate na različitim svetskim scenama i realizujete velike turneje. Sve to je odjednom stalo. U početku smo se nadali da će pandemija trajati nedelju ili dve, najviše jedan mesec. U stvarnosti, sve se odužilo i stvorilo brojne probleme za nas, ali i za sve druge trupe, pozorišta, festivale… Uostalom, svi ljudi su osećali i trpeli posledice. Kao umetnici, našli smo se pred jednom prazninom, koja je doživljena na različite načine. Sa jedne strane, ta praznina nam je u početku prijala, omogućila da zastanemo, da ponovo upoznamo sebe. Sa druge strane, uobičajeni život nam je nedostajao. Ovog leta smo ipak igrali i svi smo bili presrećni što smo ponovo na sceni i pred publikom. To je bila ogromna radost. Shvatili smo kolika je prednost kada možemo da se bavimo ovim poslom. Bez strasti, umetnik nije sasvim živ.
O čemu ste razmišljali tokom vanrednog stanja?
– Preispitivao sam sebe, bavio se introspekcijom, maštao o novim projektima, shvatio do koje mere mi nedostaje igra i kontakt sa igračima, ali i radio sam na novim projektima… Ono što me najviše plaši, da budem iskren, jeste da nam jednog dana zabrane kontakt na sceni, kontakt između igrača. To je nešto što mi se čini nepojmljivim. Mi funkcionišemo u prostoru, i ne možemo izbeći dodir. Ono što me čini optimistom jeste aplauz na Festivalu Milano Oltre, kao i činjenica da ćemo se ponovo okupiti, i to baš na Beogradskom festivalu igre. Čini se da smo sada na sceni još snažniji, ubedljiviji… Publika je takođe drugačija, ljudi su željni žive umetnosti, a organizatori su dokazali svoju spremnost da rade u neverovatnim okolnostima. Dubok naklon damama koje realizuju Beogradski festival igre!
Možete li da zamislite život bez stiska ruke, zagrljaja, poljupca i bez bliskosti s publikom?
– Ne, ne i ne. Malopre sam rekao da se iskreno nadam da do toga neće doći. Kao umetnici, moramo biti inovativni, to nam je i zadatak. Međutim, ne bih želeo da kritikujem kolege koje željno iščekuju takvu vrstu mera kako bi mogli da „istražuju svoju inovativnost“. Scena je naš prostor, i nema tog ekrana koji može da je zameni. Što sam stariji, sve više shvatam da mi je moja diploma Farmaceutskog fakulteta pomogla da budem pragmatičan, i da verujem u stvaralačke procese koji imaju ozbiljan i opipljiv rezultat.
Na koji način ste povezali te dve oblasti koje naizgled uopšte nisu povezane?
– Najverovatnije ih povezuje način strukturisanja pitanja koja treba da postavimo. Moje koreografije prvobitno nastaju iz želje, što je daleko od nauke. Međutim, u jednom trenutku, koreografija mora da se postavi na pravi način. Ja posmatram rad na koreografiji kao postavku jednačine. Tada se vraćam statistici koju sam učio na fakultetu u okviru kojih smo izučavali diferencijalne jednačine. To je proces u okviru kojeg postavljamo niz jednačina ili, bolje rečeno, niz pitanja koje upoređujemo jedne sa drugima: istorija igre, umetnosti, igrači, ja, prostor… Sve to stavim u perspektivu i pokušam da skup jednačina pretočim u jedinstvenu jednačinu, a to je stvaranje koreografskog dela.
Da ste se ipak opredelili za farmaciju, šta biste u toj oblasti primenili od vaših iskustava iz umetničke igre?
– Smatram da je jedan od najboljih lekova za veliki broj bolesti upravo naša misao i naš pokret. Neophodno je povezati pokret i duh. Taj spoj je važan, kako za igrače tako i za sve druge, i možda upravo u tom spoju treba tražiti lek. U to sve više verujem.
Kako biste opisali sadašnje stanje umetnosti?
– Smatram da je ovo pitanje veoma važno. Međutim, odgovor koji bi došao od samo jednog umetnika, bio bi pretenciozan. Pokušaću, iz ugla farmaceuta. Umetnost se istovremeno dobro drži, ali je i bolesna. Dobro se drži, zbog toga što odgovara slici sveta u kojem živimo i što je na pravom mestu. Bolesna je od moćnog mejnstrima i ugroženosti slobode misli. Ja sam Francuz i zaključujem da postoje neke teme koje zaslužuju veću podršku javnih ustanova nego neke druge. Shvatam da propagiranje zajedničke igre, mediteranske kulture, sada kada nas ima sa svih strana sveta i iz različitih kulture, i nije baš interesantno onima koji odlučuju o podršci. Takođe, ti poslednji često biraju jednu vrstu misli i nemaju osećaj za druge glasove. Moj posao je da igru učinim prihvatljivom, a da koreografski jezik bude slojevit, intrigantan, inteligentan. Ponekad pomislim da to i nije baš u modi u Francuskoj, kada je reč o finansiranju, ali me raduje da imam brojnu publiku.
Kako tumačite mere koje su donete tokom epidemiološke krize u Francuskoj? U kom smislu su one dobre a u kom nisu?
– Danas je još uvek dosta toga nejasno. Ako bih želeo da kritikujem, to je da su prve mere dosta kasnile. Optimista sam zbog toga što to želim da budem. U suprotnom bismo svi poludeli. Nadam se da ćemo moći uskoro da se vratimo igranju… Ne razumem zbog čega širom sveta možemo koristiti avio prevoz uz dezinfekciju i nošenje maske, a da nije moguće po istom principu otvoriti vrata sala od 200, 500 ili 1.000 mesta. To je apsurd. Samo se u pozorištima pravi neka distanca, i poštuju pravila. U autobusu ili vozu se već može sedeti bez razmaka. Nadam se da ćemo razmišljati u tom pravcu u Francuskoj, ali i širom sveta. Iskreno se nadam.
Definišite šta za vas kao umetnika predstavlja direktan kontakt s publikom?
– To je razlog zbog čega sam se opredelio za ovaj put. Biti umetnik, učestvovati u predstavi sa igračima pred publikom, to je moj univerzum. Tome posvećujem sve svoje vreme, svu svoju energiju, snove, misli. Možda zvuči banalno, ali je to nešto što je svojstveno, bar se nadam, svim umetnicima. Dakle, kontakt sa publikom mi je važan, razgovori nakon predstave, za mene je to nešto od suštinske važnosti, što me definiše, što mi pruža mesto na ovom svetu. Možemo mi taj kontakt dematerijalizovati… Na primer, društvene mreže su odlična alatka za održavanje kontakta s publikom, ali samo pod uslovom da se direktan kontakt već dogodio! Upravo je to suština raznih pitanja i briga koje danas imamo zbog ove situacije.
U vašem delu, “Varvarske noći”, između ostalog pominjete da želite da govorite o strahu, budući da strah uvek nastaje pri suočavanju s nepoznatim?
– To je istina. Hvala na ovom pitanju, skoro ste sve rekli. Mislim da se treba okrenuti istoriji. Istoriji Mediterana, ali i široj. Ta istorija je bogata, ali na žalost nije dovoljno obrađivana u školama od najranijih uzrasta. Čini se da su civilizacije razdvojene, da su ratovale i da je to sve, kao i to da je pobednik taj koji definiše istoriju. U stvarnosti, naša istorija je mnogo više pomešana. Istorijski varvari, te druge civilizacije koje su smatrane varvarskim, u plemenitom smislu te reči, bile su nepoznate.
Pročitajte još:
Sama reč je kasnije počela da označava nešto loše… U stvarnosti, mi smo svi, širom Mediterana, nastali od varvarskih civilizacija i ti varvari su naši preci, često nosioci svetlih civilizacija koje su doprinele građenju temelja na kojima počiva savremeni svet. Mi smo pomalo Arapi, pomalo Kelti, Rimljani, Huni, Vizigoti… Sve te civilizacije koje su ostale u senci… Mogu da pomenem i Vandale… Danas u Francuskoj reč vandal ima jezivo značenje, ali je u pitanju civilizacija čiji smo naslednici! Mislim da bi razmišljanjem na tu temu shvatili da je naša bliskost starija od današnjih civilizacija i da imamo mnogo više zajedničkog nego onoga što nas razdvaja. Igra je neverovatan alat i fantastična umetnost, jer omogućuje da danas stavimo Izraelca, Palestinca, Alžirca, Francuza, Italijana… ili Jevreje, muslimane i hrišćane na scenu i da ih pustimo da igraju zajedno prenoseći tako istu poruku. Bez reči! Putem dodira. Suočavanjem. Opet dodirom. Da igraju zajedno. Mislim da je to, pominjali ste lek… Pa eto, ja kao doktor farmacije bih prepisao zajedničku igru kao lek, kako bi mogli zajedno da živimo. Smatram da u tome leži rešenje za brojne probleme naših društava širom planete.
Šta će nam reći vaši igrači kao i vaš glas na sceni?
– Moji igrači znaju da igraju, odlično to rade. Dolaze iz različitih podneblja, veliki broj njih iz arapskog sveta, iz sveta hip hopa, ulične igre… Poruke koje pronose moji igrači su plemenite i vredne.
Kako vidite umetnost nakon kovida-19?
– Plašim se da slučajno ne pogrešim, ali je ja vidim još jačom. Eto, veoma iskreno. U svakom slučaju, ja o njoj tako razmišljam. „Varvarske noći“ konačno stižu u Beograd. Hvala Aji Jung na tome!
Vrata pozorišta širom Srbije ponovo će biti otvorena ovih dana. Beogradski festival igre prva je manifestacija koja će biti održana nakon vanrednog stanja i izolacije. Znamo da je u drugim zemljama, poput Francuske, otvaranje počelo nešto ranije. Kakva je situacija u Francuskoj?
– Za sada smo uspeli da igramo nekoliko puta u Francuskoj, ali na otvorenom. Publika je bila brojna. Mere su poštovane, svi su nosili maske, sve je bilo dezinfikovano. Ovih dana očekujemo mere za „zatvorena“ pozorišta. Nadamo se… Malopre sam pomenuo… Deluje mi neverovatno da pozorišta sa manje od dve ili hiljadu mesta ostanu zatvorena, dok puštamo po nekoliko stotina ljudi u avione, vozove. Naravno sve to uz pridržavanje mera, merenje temperature, nošenje maski. Zašto ne i pozorišta? Verujem da će naše vlasti odobriti otvaranje pozorišta ne limitirajući drastično broj mesta kako bi to i organizatorima bilo isplativo ili makar na granici isplativosti. U Italiji smo nedavno igrali u zatvorenim pozorištima, na jugu i severu zemlje, i sve je funkcionisalo besprekorno.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
