0
Komad „Kao i sve slobodne djevojke“ Tanje Šljivar, u režiji Selme Spahić, podigao je publiku na noge u „Maksim Gorki Teatru“ na 6. Berlinskom jesenjem salonu.
U dupke punoj sali “Maksim Gorki teatra” ansambl Ateljea 212 nadahnuto je izveo predstavu „Kao i sve slobodne djevojke“ u okviru festivala 6. Berlinski jesenji salon, a publika je glumce nagradila ovacijama i čak pet puta pozivala na scenu.
Reč je o najmanjem i najlepšem pozorištu u Berlinu, čija sala ima 420 sedišta. Osnovano je 1952. kao mesto za savremenu produkciju, a vremenom je postao kritički i disidentski teatar za građane Istočnog Berlina. Kada je Tomas Langhof 1988. postavio komad Volkera Brauna „Promenljivo društvo“, pozorište je proročki anticipiralo mirnu revoluciju 9. novembra 1989. godine. Savremene predstave, nove interpretacije klasičnih dela i interdisciplinarni pristupi definišu program ovog teatra, koji su 2014. i 2016. kritičari u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj izabrali za „pozorište godine“.
“Maksim Gorki teatar” šestu godinu zaredom organizuje Berlinski jesenji salon, a ovogodišnji se održava pod nazivom LOST – YOU GO SLAVIA. Na programu su predstave, filmovi, predavači iz bivše Jugoslavije. Razlog za to je, kako su objasnili organizatori, što se nakon ruske invazije na Ukrajinu, pokrenulo pitanje ratova u Evropi i setili su se svojih kolega i prijatelja iz bivše Jugoslavije i želja im je da razmotre koliko krvav raspad nekadašnje domovine utiče na današnjicu.
Odgovornost društva
Predstava „Kao i sve slobodne djevojke“ nametnula se po mnogo čemu za program Berlinskog jesenjeg salona. Dramaturg Atelje 212 i ove predstave Dimitrije Kokanov predstavio je publici komad Tanje Šljivar, ističući da je reč o tekstu kojim autorka drame postavlja pitanje odgovornosti društva odraslih u slučaju kolektivne trudnoće sedam trinaestogodišnjih devojčica.
On je istakao da je autorka u svom tekstu pre svega ispitivala (ne)mogućnost davanja glasa maloletnim ženskim trudnim subjektima u patrijarhalnom društvu, te je niz od sedam monologa istovremeno i mapa iskaza sveta odraslih kojim je ovaj slučaj oblikovan, odnosno mapa iskaza kojim su junakinje komada podvrgnute kontroli i presiji.
U prilog tome je i deo monologa One, koju tumači Ervin Bravo, a koja između ostalog, kaže: „Ako nas ikad iko pita, ako nas pitate, a ne pitate, kako je to bilo, da li je bila super žurka, da li smo bile pijane i drogirane ili sišle s uma, ako nas pitate, a boli vas briga, znamo da ne znamo kako je to bilo, to niko ne zna… Ako nas pitate, a ne pitate.“
Kokanov je uputio publiku i u rediteljski koncept Selme Spahić i posebno ukazao na činjenicu da se predstava “Kao i sve slobodne djevojke” bavi problemom reprezentacije u pozorištu.
Glumci Milica Mihajlović, Ana Mandić, Marko Grabež, Marta Bjelica, Jelena Stupljanin i devojčica Vera Jovanović briljirali su te večeri u Berlinu i zasluženo podigli gledaoce na noge. Poneseni dobrom atmosferom, skoro svi su se premestili u salu pored pozorišta, gde je upriličen razgovor sa autorkom Tanjom Šljivar, rediteljkom Selmom Spahić i glumcima, a moderator je bio Dimitrije Kokanov.
Razgovor sa gledaocima
Koliko je publika bila uronila u komad i zainteresovano ga gledala, govori i podatak da su gostima postavili dvanaestak pitanja, a nije im promaklo ni da pohvale scenografiju i kostimografiju.
– Već od Bitefa, gde su bile lepe reakcije, divno je bilo videti ovakav prijem u Berlinu, ljudi različitih nacija, rasa, jednako dobro prate predstavu, prepoznaju humor i emociju, uživaju u njenoj vizuelnosti, kako su rekli na okruglom stolu. Mislim da posle ovog prvog internacionalnog gostovanja imamo reprezentativnu predstavu za koju se sad treba truditi da ima bogat festivalski život kakav zaslužuje – rekao je za Nova.rs Ermin Bravo, koji se upravo zbog ovog komada pridružio ansamblu Ateljea 212.
Razlog da prihvati ulogu jeste, dodao je, što ga režira Selma, koju smatra jednom od najznačajnijih rediteljki i umetnica na našim prostorima.
– Njene pozive ne odbijam. To je bio inicijalni motiv, a kada sam došao u Atelje i kad sam čuo ko igra i ko je u autorskom timu, počelo je istinsko uživanje, kao i igra, predavanje jednih drugima, bacanje u improvizacije u vrlo zahtevne glumački tehničke elemente, koje je Selma tražila. Tako da smo sad stvarno porodica, baš svi komentarišemo kako smo dobra skladna ekipa za putovanje i radujemo se novim gostovanjima.
Jedno od uobičajenih pitanja publike je bilo zašto on i Marko Grabež igraju devojčice, odnosno zašto su dva muškarca u podeli od sedam ženskih likova.
– Stvarno sam zahvalan da u vremenu kada to postaje politički nekorektno da mogu da igram ženu, devojčicu, da je važno da u našoj profesiji svi možemo da igramo sve, jer je transformacija u srži glumačke umetnosti – rekao je Ermin Bravo.
Neformalan razgovor između publike i naših umetnika nastavio se u dvorištu teatra, a mi smo glumicu Martu Bjelicu upitali za utiske:
– Baš imam snažnu potrebu da izrazim zahvalnost što smo uopšte imali priliku da dođemo u ovako značajno pozorište. Mislim da smo svi bili iznenađeni reakcijom publike i na trenutak sam pomislila da ima previše naših ljudi i da je to možda razlog, a onda se ispostavilo da su došli ljudi iz celog sveta. Ono što mi je stvarno neverovatan utisak jeste što znaju da gledaju predstave, vrlo su kritički nastrojeni i nisu zainteresovani samo za neku vrstu osećaja i doživljaja, nego su analitički spremni da podele svoje razmišljanje i postave pitanja i nedoumice i da uđu u vrlo otvoren razgovor. Ponosna sam kako je sve proteklo.
Ova predstava izaziva intrigantnost, dodaje Bjelica, pa su neka pitanja očekivana, kao – šta je to bilo, gde su te devojčice, gde mogu da se nađu ti članci…
– Tema jeste škakljiva, pa su ljudi zainteresovani, a to se događa i kada se dešavaju strašne tragedije, pa želimo da saznamo detalje da bi nam neke stvari možda bile lakše. Ali, onda se uvek u tome pretera. Srećna sam što je sada publika izašla iz okvira toga, razumeli su sve, što mi je bilo iznenađenje. Tanja je bila detaljna, duhovita u objašnjavanju teksta, ona i Selma su jako dobar spoj, i to se kao zaraza prenelo na sve nas. To je publika u Berlinu prepoznala u svakom segmentu.
Svetski žamor
U publici, koja je došla da pogleda „Kao i sve slobodne djevojke“, mogao je da se čuje žamor svih dijalekata s prostora bivše Jugoslavije, ali prednjačio je jezik domaćina.
– Česti smo posetioci ovog teatra i drago nam je što smo našli karte za ovu emotivnu i maštovitu predstavu. Tema nas je zainteresovala, oduševljeni smo kako je to sve izgledalo na sceni. Neplanirano smo ostali da čujemo nešto više o njoj, bilo je ovo izuzetno veče – rekao nam je stariji nemački bračni par, koji sebe smatra starosedeocima Berlina.
„Djevojke“ su dokazale da njihovo vreme tek dolazi.
Bonus video: Film „Čuvari formule“ prikazani u Parizu
