18
Da je mali Joža iz Kumrovca bio osvedočeni filmofil, govore i česti susreti sa domaćim i svetskim producentima, režiserima, glumcima...
„Mnogo sam voleo Garija Kupera, posebno u njegovim ulogama romantičnih heroja. Humanost zrači iz gotovo svake njegove uloge. Voleo sam i Roberta Tejlora. Sviđala mi se i Vivijan Li “, pričao je Tito Karlu Pontiju na Vangi juna 1969, dok je Sofija Loren pripremala pastu.
U kuhinji joj se vrlo brzo pridružio doživotni jugoslovenski predsednik – s keceljom i svojim receptima.
Pet godina ranije prilikom susreta s domaćim filmadžijama, koji su spremali ostvarenje „Bitka na Neretvi“, u kome Tito nije želeo da vidi sebe, deli iznenađenje da u američkom ratnom filmu „Najduži dan“ nema Čerčila: „Glavni strateg bio je on, a ne Ajzenhauer. U Italiji ‘44. Čerčil mi je na karti pokazivao kako su pripremili tu operaciju.“
Ali te i slične filmske pitalice „volim – ne volim“ bile su tek deo razgovora koji je katkad umeo da odluta i u sferu politike pa i istorijskog prekrajanja. U mnogim filmskim ostvarenjima, bez obzira na ideologiju, sistem i filmske škole, retuširane su brojne biografije i uloge u poznatim, stvarnim istorijskim događajima. Odavno je to odomaćen postupak, nove podele uloga i u tzv. naprednim kinematografijama.
Na jedan, koji je i oštrom oku kritičara i istoričara promakao, podsetio me je davno Blažo Mandić, čovek koji je proveo 25 godina radeći u Titovom kabinetu, kao njegov savetnik za štampu. Mandić, koji je prošle godine preminuo, bio je neposredni svedok Titovih susreta ne samo sa ljudima iz sveta domaćeg i stranog filma.
Šta da radimo sa Bugarima
U razgovoru s predstavnicima filmske ekipe „Sutjeske“, uvek prisutni Veljko Bulajić upitao je Tita: “Ne znam šta da radimo sa Bugarima?”
„Pa Bugari su bili tu. Iznad Tare bila je njihova teška artiljerija, koja nas je tukla, bio je tamo i bugarski general Marinov, koji je nagrađen zbog toga. Od Hitlera je dobio orden“, odgovorio je Tito i dodao: „Ali i sam razmišljam kako je najbolje dati da se sa Bugarima ne bismo suviše konfrontirali. U tom slučaju film će vam teško proći u Sovjetskom Savezu. Važno je da se vidi njihova uniforma sa fašističkim oznakama i da se taj atribut ne ostavlja.“
Istorijska je činjenica, overena i foto-zapisom, da je pored nemačke i italijanske zastave na vrhu Bobotov kuk na Durmitoru juna 1943. bila pobodena i bugarska zastava.
„Zapamtite da je ‘Neretva‘ prodrla široko. Osim Kine i Albanije, prodata je u celom svetu, čak i u Zapadnoj Nemačkoj“, podsetio je domaćin.
Ako Veljko Bulajić nije znao šta će sa Bugarima, Tito, čini se, nije znao šta će sa Milovanom Đilasom. Blažo Mandić se seća i te epizode, koju je spomenuo ne samo filmskim radnicima, već i Enriku Berlingveru, generalnom sekretaru KP Italije.
“Kod Nedajna smo predahnuli u jednom boriku. Vrlo umorni smo pospali po travi. Odjednom probudi me pucanj. Trgnem se naglo iz sna i imam šta da vidim. Desetinu metara dalje, Đilas zabacuje pušku za rame. Ubio čoveka, seljaka koji se verovatno iz znatiželje bio približio, a onda mogućno iz straha počeo da beži. Pitam ga zašto ubi čoveka. ’Špijun, četnik’, kaže mi.
’Otkud to znaš?’
’Pa ovo selo, tu u blizini je četničko. E pa bio sam toliko besan da prosto nisam znao šta da činim.’
A to nije bio jedini njegov slučaj takav. Mnogo muka sam imao sa njim. Takav vam je bio taj u svetu, danas reklamirani ‘humanista‘“, prenosi Blažo Mandić (“Tito – neispričano“, Službeni glasnik).
Setio se Tito Đilasa i maja 1972. kada je na Zlatiboru razgovarao sa filmskom ekipom „Užičke republike“.
„Mi smo se jako čuvali, jako smo pazili da ne budemo sektaši. Ali nama je eto taj prokleti Đilas u Crnoj Gori napravio strašnu svinjariju, nešto užasno. Tamo su sve seljake koji su nešto više značili, bili malo bogatiji, proglašavali ‘kulacima‘. I počela su ubijanja, svašta su radili. To je dovelo do kontrarevolucije, koja je pobedila. Posle smo otuda imali borački sastav od svega četri brigade, a mogli smo imati armiju i to jaku. Slično, ali istina manje, radilo se i u Hercegovini. Najgore je bilo to što je Đilas napravio u Crnoj Gori.“
Diplomatski kasting
Izuzimajući Mikisa Teodorakisa, koji je sa zadovoljstvom prihvatio da za „Sutjesku“ napiše muziku, i Irene Papas, koja je izrazila želju da igra u filmu, pitanje drugi stranih glumaca bilo je otvoreno. Uspostavljni su određeni konktakti s Entonijem Kvinom i Kirkom Daglasom, ali još ništa nije bilo konkretno odlučeno.
Mandić nije znao ko se prvi setio da Ričardu Bartonu ponudi ulogu Tita u „Sutjesci“, ali kako se to odvijalo obavestio ih je naš ambasador Milan Zupan, u to vreme ataše za štampu u našoj ambasadi u Londonu, koji je obavio posrednički posao. Zupana je Ričard Barton primio s izvesnom uzdržanošću, koji mu je preneo o kakvom je projektu reč kao i odluci producenta i autora da bi trebalo da igra Tita.
„ Da li maršal zna za taj predlog?“, pitao je Barton.
„Nije mi poznato, ali smatram da je o tome informisan“, odgovorio je Zupan.
Barton je, prema zapisu Milana Zupana, odmah, bez reči, otišao do stola i pozvao najverovatnije svog agenta rekavši mu da sve zakazne obaveze odloži ili potpuno otkaže. Verovatno da je agent upozorio na posledice, ali Barton je bio odlučan.
„Ne, završite to, imam nešto što mi je mnogo važnije“, i prekinuo razgovor.
Barton je zamolio Zupana da sačeka još nekoliko minuta dok obavesti suprugu, koja se upravo pripremala za večeru u Bakingemskoj palati, kod princeze Margarete. Vratio se ubrzo s Elizabetom, koja je tom prilikom rekla:
„Ne sećam se da sam ikada Ričarda videla ovako uzbuđenog povodom neke uloge kao sada. Verujem da on večeras jedva čeka da ovu fantastičnu novost saopšti princezi Margareti.“
Bartonovo pismo Titu
Da to nije bio protokolarni susret, govori i pismo koje je Ričard Barton uputio Titu nakon što je dogovor potvrđen s obe strane:
„Poštovani predsedniče Tito, Nadam se da mi Vaša ekselencija neće zameriti što vam se obraćam da bih Vam rekao koliko sam uzbuđen pri pomisli da igram ulogu Tita u filmu ’Sutjeska’. Pre svega zbog toga što Vam se divim kao čoveku i lideru otkako su prva šaputanja počela da se šire o mitu Tita širom Evrope sve do Engleske. A zatim zbog toga što je veoma retko igrati ulogu velike istorijske ličnosti još za života te legende. Tokom svoje karijere igrao sam više uloga velikih ljudi – Henriha VIII, Tomasa Beketa, Aleksandra Velikog, Marka Aurelija i drugih, ali oni nisu bili u mogućnosti da prisustvuju prikazivanju filma. Nadam se da ću uspeti i da Vas neću razočarati. Ukoliko bi to bio slučaj, Vi biste mogli da bacite film u vatru, a ja bih odmah počinio samoubistvo. Šalu na stranu, velika čast je igrati ulogu najvećeg jugoslovenskog i jednog od veoma retkih ljudi u svetu koji se izdižu kao masiv iznad ponekad sjajnog, ali u većini slučajeva bednog toka svetske istorije. Moja žena i deca su isto tako oduševljeni idejom o filmu kao ja i gospodin Popović, Delić, Petanjak i šarmantna prevoditeljka gospođica Mehić. Učiniću sve što mogu.“
S iskrenim divljenjem i izvesnim uznemirenjem navodi Ričard Barton u pismu Titu 20. jula 1971.
Premijera filma „Sutjeska“ bila je 29. juna 1973, posle koje se čula i pokoja kritička opaska i to iz najvišeg vrha: „Mogla je da izostane i poneka scena u kojoj ima nepotrebne patetike. Tačno je da su se zavoji morali prati i sušiti, ali njima ste tamo, kod Žabljaka, zaklonili jezero kod Durmitora“, primetio je Edvard Kardelj.
Bonus video: Novi filmovi u Kanu donose i nove modne trendove
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
