0
U rubrici „Saundtrek za moj život“ ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije koje ih za njih vezuju.
Enes Halilović (1977, Novi Pazar), autor čuvenog romana „Ljudi bez grobova“, jedan je od onih pisaca i pesnika koji osim književnosti jako dobro poznaje i neke druge vrste umetnosti. Njegov izbor omiljene muzike za „Saundtrek za moj život“ o tome puno govori:
– Mnogi su kompozitori protrčali kroz moju svest, a malo ih se zadržalo. Možda desetak. Da pomenem, ovom prilikom, trojicu koji su u godinama 1906, 1907. i 1908. zajedno boravili na ovom svetu – kaže Enes pripremajući nas za svoj izbor.
Umetnik podstiče umetnika. Važno je detinjstvo svakog stvaraoca. I detinjstvo Stravinskog je kolevka njegove umetnosti. Dečakov otac, iako basist Carske opere, nije pritiskao sina – tek kad je navršio devet godina dečak je dobio časove klavira. Kada kasnije Stravinski upozna Rimskog-Korsakova, on neće imati ništa protiv što student komponuje direktno za klavirom, jer – jasno – lakše mu je da stvara muziku u kontaktu sa zvučnom materijom nego da materiju zamišlja.
Stravinski je odbijao školski jaram koji mu je bio nametnut. Mrzeo školu. Bio prosečan đak. Upisao prava pa pobegao ka muzici. Studiranje prava za Stravinskog je bilo neprijatno, neprivlačno. On je tražio od roditelja da mu angažuju profesora harmonije kako bi nastavio da komponuje, da beži ka umetnosti. Rimski-Korsakov ga je ohrabrio mada nije pokazao oduševljenje. Mladi Stravinski analizira meandriranje ritma i možda je u toj veštini njegova najveća kompozitorska snaga.
Sledi velika karijera. Mnoga dela. Mnoge scene. Presudan čovek u životu Stravinskog ipak nije bio Rimski-Korsakov nego Sergej Pavlovič Djagiljev. Van Rusije poznat kao Serž, umetnički kritičar, pokrovitelj i osnivač baletske kompanije „Ballets Russes“ iz koje su potekli mnogi poznati igrači i koreografi. Djagiljev je razvio formu baleta sa pozorišnim elementima i privukao širu publiku, ne samo muzički obrazovane ljude.
Najznačajniji partner na putu kojim je balet postao ovo što jeste bio mu je Stravinski koji će reći da je Djagiljev mrzeo i prezirao budale, ali nije bio zavidan prema uspešnima. Nema mnogo takvih. Taj i takav čovek je najbolje balete u istoriji stavio pred lica svetske publike u ono doba kada nije bilo sadašnjih nosača zvuka i kada je skoro sva muzička elita Evrope smatrala da muzika nije za one koji ne znaju da čitaju note.
U čemu je tajna uspeha koji je svetu ponudio Djagiljev? On je osetio dokle seže talenat Stravinskog. Prvi je bio luk, a drugi strela. Sovjetski kritičari šest decenija nisu pisali o Djagiljvu, ali Stravinski je na neki način ostao veran starom drugu. Po izričitoj želji pokopan je na venecijskom groblju San Mikele. Njegov grob nalazi se u blizini groba njegovog dugogodišnjeg saradnika Sergeja Djagiljeva.
Baleti Stravinskog, melodrame i opere izvode se i danas širom sveta. Za ovu priliku izabrao sam da stavim na listu oratorijum „Kralj Edip“. Delo je nastalo i premijerno izvedeno 1927. godine, u Parizu. Prva operska izvedba bila je godinu dana kasnije, u Bečkoj operi. Naravno, muzičko delo je nakalemljeno na istoimenu dramu Sofokleovu. Ta drama je jedno od najvećih književnih dela u istoriji. Impresivno je na koji način je Stravinski doživeo Sofoklea i kako je notama pratio dramski tok koji nas vodi u saznanje da niko ne može pobeći od sudbine. Kao što rekoh, umetnik podstiče umetnika. Ni hiljade godina nisu prepreka među njima.
Nedavno sam napisao i u Nišu, u časopisu „Gradina“, objavio pesmu „Bumbarov med“, po istinitom događaju koji sada prepričavam. Naime, jednog popodneva, na selu, Nikolaj Rimski-Korsakov sluša ptice i tišinu. Neki mladi lekar koji leči, ali i komponuje, dolazi u njegovu baštu, predstavlja se, vadi notni zapis i pokazuje čuvenom kompozitoru.
„Vi ste moj uzor. Inače, ja sam lekar, ali izučavam harmoniju i kontrapunkt. Zanima me – šta mislite o mojoj kompoziciji?“
Stari lisac, čuveni kompozitor, pažljivo čita note. I ohrabruje mladića: „Odlično. Nastavite sa lekarskom praksom.“
Dakle, Rimski-Korsakov ohrabruje mladića da se bavi medicinom i pohvalom ga udaljava od muzike. Taj događaj mnogo govori o ličnosti koja ipak smatra da je rad potreban, ali nedovoljan. U umetnosti je potrebno imati talenat.
Stavio sam na ovu kratku listu „Bumbarov let“. Uvek kada čujem to delo, zastanem. Prenem se. Takva lakoća, takva igra na notnom polju; deluje sve kao da insekt se poigrava, a „Bumbarov let“ jedna je od najtežih egzibicija u svetu klasične muzike. Umetnost oponaša prirodu, i to se čini vrlo prirodnim. Tako teško odsvirati, a jednostavno.
Rimski-Korsakov je komponovao od svoje jedanaeste godine. Ali život ga odvodi u Vojno-pomorsku školu u Petrogradu. Nakon završenoga školovanja za mornaričkoga oficira, po dužnosti je otišao na trogodišnje putovanje brodom, gde je slušao more i komponovao. Uprkos vojnoj karijeri, prihvatio je poziv Sanktpeterburškog konzervatorijuma i postao profesor kompozicije i instrumentacije. Iako ga svet ponajviše pamti po operama i simfonijama, meni, ova kratka kompozicija, bila je i jeste dokaz da umetnik, ako to zaista jeste, na svakom koraku može videti umetnost.
Često se javi iz mog telefona Šostakovič. Kao dete je prepoznat kao vunderkind od kojeg se očekuje i da briljira na klaviru i da komponuje. Sa trinaest godina je upisao konzervatorijum. Voleo muziku, ali nije voleo politiku. Zato će kao student pasti na ispitu iz marksističke metodologije. Njegov prvi veliki muzički komad bila je 1. simfonija koju je napisao kao diplomski rad. Krenuo je kao koncertni pijaniste i kompozitor, ali se ubrzo odlučio da izvodi svoja dela, a da se posveti komponovanju.
Staljinove pristalice često su kritikovale njegov rad, ali, pošto je radio u proleterskom omladinskom pozorištu, može se reći da je to bila neka vrsta zaštite sve dok u „Pravdi“ nije izašao članak pod nazivom: „Grozota umesto muzike“. Neki su pretpostavljali da je kampanju protiv Šostakoviča započeo Staljin i osudio „Ledi Magbet Mcenskog okruga“ kao formalističku operu. Uskoro su ubijeni neki Šostakovičevi prijatelji i rodbina, ali on dobija kći Galinu 1936. i dve godine kasnije sina Maksima. U dečjem plaču nalazi utehu.
Tokom Drugog svetskog rata Šostakovičeva muzika teče prema slobodi, ali sloboda, kako je slutio pesnik, nije umela da peva onako kako su sužnji pevali o njoj. Šostakovič je zajedno sa mnogim drugim kompozitorima ponovo zabranjen. To se dešava 1948. godine. I sam kompozitor je očekivao da će letovati u Sibiru. Šostakovič je noću pored lifta čekao da ga uhapse. Nije želeo da bude uhapšen u stanu kako mu ne bi uznimeiravali porodicu. Kad se partija liberalizuje, on će joj pristupiti i nastaviti da radi ono što je najbolje umeo. Da komponuje. Muzici je ostao veran kao i cigaretama.
Valcer koji sam istakao ovom prilikom smatram muzičkim delom koje prednjači u epohi. Valcer je postao popularan nakon korištenja u filmu „Oči širom zatvorene“ (Eyes Wide Shut) Stenlija Kjubrika iz 1999. godine, ali se prvi put javlja u filmu „Prvi ešalon“ (ru. Первый эшелон) iz 1955. godine. Ima mišljenja da je valcer napisan i pre rata, a da je tokom rata bio izgubljen. Posebnost ovog valcera čine zvuci saksofona. Kada je umro Dmitri Šostakovič, tri dana nije objavljena čitulja u „Pravdi“, a danas jedno poluostrvo na Aleksandrovom ostrvu, na Antarktiku, nosi ime ovog kompozitora.
Ovo je valcer i za buđenje i pred spavanje.
Bonus video: Neko nas posmatra
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
