0
Za siromaštvo trebe kriviti celo čovečanstvo i svako ljudsko biće, pojedince, koji mu se ne suprotstavljaju. Nema logičnog razloga da prihvatimo kao svoje, loše stvari u životu, bez otpora. Bilo gde, u bilo kojoj državi, smatra reditelj Omar el Zohairi, gost ovogodišnjeg Kustendorfa.
U okviru programa „Savremene tendencije“, Zohairi je predstavio svoj novi film „Perje“, nagrađen priznanjem žirija kritike Kanskog festivala. O ovoj crnoj komediji, u čijem centru je siromaštvo, sa svim svojim posledicama, razgovarali smo sa rediteljem koji je karijeru započeo na Egipatskoj akademiji umetnosti u Kairu kao student i bio je prvi put na Kustendorfu kao učesnik pre sedam godina.
– Nakon toga sam dolazio na ovaj festival kao gost, jer sam pronašao nešto meni dragoceno: vlada skromnost, atmosferu duha ne ugrožava ništa, stvari se rade opuštenije i s ljubavlju, a to je retko gde slučaj. Srećem velike umetnike i studente, sa kojima mogu da razgovaram bez ograničenja, možemo zajedno na koncert, na piće, ti susreti nemaju nikavu etiketu, sve je obično, ljudski – kazao je Zohairi.
Govoreći o priči svog filma, kaže da su njegovi junaci takvi, da ne možemo znati o kom narodu je reč, likovi nemaju imena, ne zna se koje su vere, niti kada se događa, ali ono što se jako dobro zna i razume, to je da žive u velikom siromaštvu.
– Za siromaštvo trebe kriviti celo čovečanstvo i svako ljudsko biće, pojedince, koji mu se ne suprotstavljaju. Nema logičnog razloga da prihvatimo kao svoje, loše stvari u životu, bez otpora. Bilo gde, u bilo kojoj državi. Želeo sam da publika shvati, da puno toga uzimamo zdravo za gotovo. Ljudska bića, u stvarnosti, često žive u lošim uslovima, to je okrutno, kada se čovek ne uklapa u opšti poredak. Morate znati, tu odvojenost od sveta, osećaju milioni ljudi i u Americi, u Francuskoj, baš kao i u Srbiji – ističe reditelj i dodaje:
– To siromaštvo radi ljudima: gura ljudsko biće prema životinji, oduzima mu pravo da učestvuje u stvarima, da sanja, da kreira, a preostaje samo svakodnevna velika briga, šta jesti, kako zbrinuti bližnje, kako preživeti dan. Nekad ljudi ne prežive, taj sudbonosni dan. Tako otac postaje – kokoška u mom filmu, pomalo kafkijanski.
Inspiraciju za film, kako je rekao, našao je u sebi, u, nažalost, ličnom iskustvu.
– Moj otac, Egipćanin, bio je emigrant u Americi. Nije uspeo da dobije bilo kakve papire, državljanstvo, ništa. Proveo je poslednjih dvanaest godina svog života mučeći se, u patnji, zarad ostvarenja „američkog sna“. Umirao je tamo odbijajući pozive porodice da se vrati kući. Puno puta sam ga zvao da se vrati, ali on to nije učinio. Nije uspeo tamo, umro je od siromaštva. U filmu sam pokušao da dam drugi ugao gledanja na siromaštvo i da ponovo otkrijem život u svojoj suštini, misleći o drugima, umesto o sebi. Našao sam otpor lošem.
Nagrada u Kanu je za njega bila veliko iznenađenje jer „film nije lak, uznemirujući je, scene ne odišu prijatnošću, nije takav da bi mu se publika lako divila“.
– Meni je bilo važno jedino da budem tačan, da budem veran sebi i svojim saznanjima, po svaku cenu. Da ljudska bića posmatram kroz poetsku prizmu, jer tako činim u životu i inače. Svoj film ipak vidim kao komediju, to je moj način da se nasmejem svetu, smešim se tužnim scenama, to jeste pomalo crna komedija i nije to „šolja čaja“ za svakoga. I ne mora da bude. Onda se dogodila nagrada, došle su dobre kritike. Moja istina učinila me je tako srećnim – kaže Zohairi.
Ovogodišnji Kustendorf u znaku je stogodišnjice od rođenja Pjera Paola Pazolinija, te u razgovoru primećujemo „slučajnost“ da dvojica junaka iz Pazolinijevog filma „Šta su to oblaci“, iz kojeg je i izvučen ovogodišnji slogan festivala, završavaju na đubrištu, baš kao i otac – kokoška, iz njegovog ostvarenja. Na pitanje koliki je uticaj slavnog reditelja na njega i koliko se do danas menjalo značenje reči „avangardni reditelj“, kaže:
– Stvaraoci kao što su Pazolini, Kusturica i mnogi drugi, su i danas avangarda. Film ima dugo dejstvo kroz vreme. Vizuelni sadržaji su u međuvremenu osvojili ogroman deo naše svakodnevice. Potrebno je da budemo slobodni u pristupu filmu, svako na svoj način. Ja sam, recimo, ukinuo glumu u mom filmu, glumci nose stvarna stanja, zatim, potrebne su priče koje iznenađuju ljude. Ceo svet deli iste teme i muke, a razlike postoje samo kada govorimo o bogatstvu i siromaštvu.
Bonus video: Petar Božović stigao na Kustendorf
