0
Ostvarenje "Čovjek koji nije mogao šutjeti" reditelja i scenariste Nebojše Slijepčevića, u koprodukciji Hrvatske, Francuske, Bugarske i Slovenije. osvojilo je "Zlatnu palmu" za najbolji kratki igrani film na nedavno završenom 77. Kanskom filmskom festivalu.
Piše: Dejan Šapić
Priča je bazirana na istinitom događaju iz 1993. godine, kada su na železničkoj stanici u Štrpcima u Bosni i Hercegovini iz voza Beograd-Bar srpske paravojne formacije Milana Lukića izvele putnike muslimanske nacionalnosti. Njima se otvoreno suprotstavio tada penzionisani kapetan JNA Tomo Buzov, jedan od stotine putnika koji je iz Beograda, gde je živeo, krenuo u posetu sinu vojniku u Podgoricu. Želeći da svojim autoritetom zaštiti mladića koji nije imao dokumenta, on je zajedno sa jos 18 civila izveden iz voza i streljan.
Ovaj kratak 14-ominutni film pratimo iz vizure Dragana, svedoka i učesnika u ovom događaju, kojeg uverljivo tumači Goran Bogdan, bez koga skoro da nema značajnijeg filma u regionu. Zatičemo ga u holu ispred kupea voza u kome se odvija cela priča. Sumnjivog izgleda, pomalo nestrpljiv – slikan u širokom planu, podseća na uloge junaka kicoša koje je nekada Dragan Nikolić ostvario u filmovima „crnog talasa“. Pokušavajući da kontroliše situaciju kada vojska zaustavi voz, trudi se da ostane pribran garantujući mladiću iz kupea Milanu (Silvio Mumelaš), koji nema ličnu kartu kod sebe, da mu se ništa neće desiti.
Od početka Bogdana vidimo kao osobu od posebnog značaja za sve što će se slediti, potencijalnog zaštitnika vagona u kome su se zadesili. Neizvesnost nastale situacije dočaravaju nam njegovi krupni planovi u kupeu, gde su svi zatvoreni čekajući dolazak vojske da ih legitimiše. Naizmenično pratimo reakcije junaka, ali težište je na Bogdanu koji je praktično izneo ceo film kroz svoj lik.
Uloga Dragana Mićanovića koji tumači Tomu Buzova je epizodna i ona je najveće iznenađenje. Sve vreme smo bili koncentrisani na odnos između Bogdana i Mumelaša, mladića bez dokumenata, očekujući da će oni biti učesnici i razrešenje zapleta kada naiđe vojnik i legitimiše putnike. Ipak je tu ulogu preuzeo Mićanović.
Jedina nepoznanica u filmu je odluka reditelja da ulogu vojnika paravojne formacije dodeli francuskom glumcu Alexisu Manentiju, koji je glumio francuskog doktora u filmu „Čuvari formule“ Dragana Bjelogrlića, gde se jasno izdvaja njegov strani akcenat. Ovaj detalj za inostranu publiku nije od bitnog značaja, ali za domaće tržište, publiku bivše Jugoslavije, to je pomalo je zbunjujuće. Svi već znaju za događaj u kome su učestvovali naši vojnici.
Snimanje filma bilo je više nego zahtevno, jer su kameru morali da postave između šest junaka na malom prostoru jednog voza. Veliko priznanje zaslužuje direktor fotografije Gregor Božić, koji je u nemogućim uslovima uspeo da dočara atmosferu, posebno u poslednjem kadru kada kamera u skoro 360 stepeni prelazi preko likova u kupeu svima nama dobro poznatog voza. Pamtimo ga kao reditelja i scenaristu nagrađivanog slovenačkog filma “Priče iz kestenove šume” (2019.)
Autor filma Nebojša Slijepćević, sada sa već više od 20 pretežno angažovanih ostvarenja različitih formata, dobro je poznat široj publici. Najpre po dokumentarnom filmu “Srbenka” (2018.) o pozorišnoj predstavi „Aleksandra Zec“ u režiji Olivera Frljića, o devojčici srpske nacionalnosti ubijene 1991. u Zagrebu i tome kako se hrvatsko društvo odnosi prema hrvatskim ratnim zločinima nad srpskim civilima. Onda, i po komičnom dokumentarcu “Gangster te voli” (2013.) o ugovorenim brakovima i spajanju usamljenih muškaraca i žena.
U novom kratkom igranom filmu „Čovjek koji nije mogao šutjeti“ uspeo je da u ograničenom vremenu, praktično u sceni od 10 minuta, izgradi uverljivu priču o solidarnosti i mržnji, čiji sukob doseže nesagledive posledice. Podseća nas da svako od nas može ili čak mora biti Tomo Buzov, ali kako to često biva izdvoji se samo jedan čija empatija je toliko velika da predstavlja svakoga od nas. Žiri u Kanu je upravo to prepoznao i nagradio.
Još jednom se potvrdilo nepisano pravilo da su nagrade na vodećim festivalima, pre svega u Kanu i Veneciji, rezervisane za regionalne filmove koji za temu imaju suočavanje sa prošlošću (“Lost Country” Vladimira Perišića, “Najsretniji čovek na svetu” Teone Strugar Mitevske, “Quo Vadis, Aida?” Jasmile Žbanić…). Naravno, talenat i umeće autora se podrazumevaju.
Bonus video: Filmski festival u Kanu 2024
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
