0
Došli smo do generalne probe i shvatili smo da nije pravi trenutak za izlazak predstave, kaže za Nova.rs reditelj Egon Savin povodom odlaganja premijere Nušićeve "Pučine“ koja je bila zakazana za 21. novembar na sceni Ljuba Tadić u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Veruje da je kraj ove epidemije blizu i da vredi sačekati dva, tri meseca, i onda izaći kako već pozorište i zahteva. A to znači, ističe naš sagovornik, da premijera bude u punoj sali, da se odigra nekoliko repriza u nizu, da glumci budu slobodni i oslobođeni, da igraju bez maske.
– Veliki je problem sada igrati bez maske jer mizansceni su takvi da se glumci grle, blizu su jedan drugog. Ponavljali smo stalno testiranja da bismo mogli da uradim jednu ili dve probe bez maski. Tako da to ne liči na pozorište, bar ne onako kako ga ja zamišljam. Onda sam rekao Tamari (Vučković Manojlović, upravnici JDP, prim.aut) i ona je prihvatila da sačekamo pravi trenutak kad glumci mogu normalno da se osećaju na sceni i da rade onako kako je zamišljeno. A da se publika pritom oseća prijatno u sali. I da se premijera posle proslavi, da bude žurka, kako i dolikuje, a ne da se raziđu i pobegnu svi – smatra Savin.
“Pučina“ je spremana od juna i bio je to veliki trud celog ansambla.
– Zašto bismo taj rezultat bacali? Očekujemo lepu uzbudljivu predstavu, mogu čak reći značajnu. Jer, u pitanju je Nušićev dramski opus koji ja neobično volim i radim poslednjih godina. Zapravo je reč o afirmaciji njegovih dramskih komada. On je proglašen za komediografa a ja mislim da je on podjednako veliki dramski pisac. I u svakom slučaju mislim da u ovoj iznuđenoj situaciji ljudi treba da rade probe, koliko mogu i kako mogu, ali za igranje predstava nema uslova. Glumci nisu bezbedni i ne treba ih dovesti u situaciju da se razbole.
Savin podseća da je ceo jedan Nušićev opus gurnut u stranu, a to su te njegove građanske drame iz Beograda i socijalne drame iz periferijskog života prestonice.
– Ali su neobično značajne. I to su zapravo društvene komedije jer Nušić, bez obzira na to što piše dramski zaplet i što su u osnovi to ljubavne priče, ne može da pobegne od svog satiričnog oka i oštrice svog pera. Tako da su to zapravo društvene drame sa elementima satire. Nešto kompletnije i savršenije za pozorište ne postoji u srpskoj dramskoj književnosti, izuzimam, naravno, Steriju koji je rodonačelnik svega što imamo u teatru. I stavio bih u tu ravan još Aleksandra Popovića i njegovu poslednju fazu u dramskom stvaralaštvu. Mi bolji materijal za veliko pozorište nemamo od Nušićevih građanskih drama.
Egon Savin je pre “Pučine“ sa velikim uspehom režirao Nušićev komad “Tako je moralo biti“ takođe u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
– To me je ohrabrilo da razmišljam i dalje. Zatim sam radio “Palilulski roman“, po komadu “Iza Božjih leđa“, socijalnu dramu koja se odvija na periferiji Beograda. I evo sad “Pučinu“, realistička dramu po uzoru na skandinavske i ruske stvaraoce s početka 20. veka, konkretno mislim na Ibzena i Čehova, i nešto francuskih uzora a Nušić je dobro poznavao francusko pozorište. To je veooma zanimljiv materijal jer naš građanski milje je specifičan. To nije mogla biti prepisana dramska književnost jer građani Beograda o kojima on piše imaju specifičan mentalitet i zato se razlikuju od onih građanskih sredina o kojima su pisali Ibzen i Čehov – priča naš sagovornik.
Radnja “Pučine“, nastavlja Savin, događa se između dva rata i prati ljubavni trougao u kojem su mlada, lepa i slobodoumna žena, koja ima uspešan brak sa visokim činovnikom i dugogodišnju vezu sa ministrom, nadređenim njenom mužu.
– I pošto ta veza traje i očigledno je plodna, ona je ostala i u drugom stanju sa ministrom i to prećutala svom mužu koji misli da je otac deteta. Njen suprug, inače, godinama dobija unapređenja i sve je mirno do momenta kada otkriva prevaru i saznaje da mu je karijera zavisila od žene. Njegova taština i odjek te priče u beogradskoj čaršiji život mu čine nepodnošljivim. On pokušava da se iz toga izvuče i u psihološkom i u smislu zataškavanja velike političke afere koja će izaći na videlo jer je i ministar oženjen čovek. Drugim rečima, sve je nepromenjeno kada je u pitanju naš građanski milje. Karijerizam, čovekova potreba da napreduje u materijalnom smislu i u toj žudnji i pohlepi ljudi su spremni žrtvuju i svoje najbliže – objašnjava Savin.
Premijera njegove „Pučine“ sačekaće neka mirnija vremena. Ipak, plan je da se već u nedelju ansambl okupi i nastavi rad. To znači da se u subotu svi testiraju na koronavirus.
– Igrali smo mi u vreme bombardovanja, termin je bio u podne i bile su pune sale i to je bilo zadovoljstvo i za nas koji izvodimo predstavu i za publiku. Pozorište postoji u svim uslovima, pa i u ratnim. Ali kad je u pitanju mogućnost da se čovek zarazi, i da izgubi život, ja za to nemam razumevanje. Publika je potpuno zaštićena, ali glumci nisu – upozorio je Egon Savin.
Nušićeva drama “Pučina” svoje prvo izvođenje imala je 1901. u Narodnom pozorištu u Beogradu, u režiji Milorada Gavrilovića. Dejan Mijač je ovaj komad postavio 1977. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i postala je hit jer je umesto tragičnog istakao komično i farsično i dao novi model pozorišnog tumačenja srpske dramske klasike. A kakvo će čitanje ove drame biti Egona Savina, koji je glavne uloge poverio Nenadu Jezdiću i Slobodi Mićalović, videćemo kada se koronavirus umiri i povuče iz naše svakodnevice. U podeli su i Ljubomir Bandović, Vesna Stanković, Bojan Lazarov, Cvijeta Mesić, Ljiljana Međeši, Bojan Dimitrijević, Nebojša Milovanović, Marko Baćović i Maja Kolundžija Zoroe
