10
Podela na vukove i ovce je starija i važnija od svih drugih podela. Ova podela nema ograničenja, ona postoji među prijateljima i ljubavnicima, bračnim partnerima, saveznicima, klanovima, bandama, partijama… Ova podela ne poznaje ni rase ni nacije ni klase… Nema tog čoveka koji je poživeo na svetu a da nije bio ili vuk ili ovca. Tačnije, ponekad vuk a češće ovca, kaže za Nova.rs reditelj Egon Savin nakon prve premijere u novoj sezoni u Narodnom pozorištu u Beogradu, komada Nikolaja Ostrovskog "Vuci i ovce".
Jedan od naših najnagrađivanijih reditelja Egon Savin iza sebe ima više od sedamdeset pozorišnih režija. Za predstavu „Vuci i ovce“ osim režije uradio je i adaptaciju, scenografiju i izbor muzike. Za kostimografiju je bila zadužena Jelena Stokuća.
Premijera je održana 25. septembra 2021. a u glumačkoj podeli su bili Olga Odanović, Bojan Dimitrijević, Sonja Kolačarić, Anastasia Mandić, Daniela Ugrenović, Radoslav Milenković, Aleksandar Đurica, Nebojša Kundačina, Bojan Krivokapić i Dimitrije Ilić.
Svi mi smo ponekad bili u ulozi ovce, a verovatno i u situaciji da se osećamo kao vuci. Je li moguće da ljudsko biće pobedi animalne nagone u sebi? Odnosno, mogu li se ovce „osvestiti“ i umesto da idu pokorno na klanje pobuniti protiv dželata?
– Kad bi ovce mogle da se „osveste“ i pobune protiv dželata, onda ne bi bile ovce. Ovce su bezazlena bića. Njihov život nema smisla ukoliko ne služe. Ovca se ne snalazi bez svog vuka. Ona ne pomišlja na pobunu i osvetu za večna izrabljivanja i tiraniju. Ovca je mediokritet koji trpi, uporno igra ulogu obmanutog, pasivnog čoveka. Ovca je često zaljubljena u svog vuka, obožava ga i klanja mu se i kliče mu na mitinzima. Ali i vukovi ponekad stradaju. Radi proždrljivosti i pohlepe često se kolju međusobno ratujući oko plena. Zbog neutoljive gladi tuku se do smrti. Vukovi su skloni mimikriji, vešto se pretvaraju i često navlače jagnjeću kožu. Ipak, uvek im vire kandže i očnjaci ispod jagnjećeg runa.
Govoreći o predstavi, rekli ste da je zahtevno raditi Ostrovskog, ali i da je to poslastica za reditelja. Koliko je teško, ali i lepo danas raditi klasike?
– Dužnost Narodnog pozorišta je da igra svetske i domaće klasike. Odnos prema tradiciji podrazumeva afirmaciju klasičnog dramskog stvaralaštva kroz nove maštovite postavke, po mogućnosti tako da ih običan svet razume i u njima uživa, poistovećuje se i promišlja… Osećam veliko zadovoljstvo kada uspem ovakva obimna i kompleksna dela da postavim na sceni. Mi živimo u vremenu koje zaboravlja vrednosti, malo je značajnih klasičnih dela na repertoarima naših pozorišta, to je skup i zahtevan posao ali ne smemo ga zanemariti. Ostrovski kaže: „Dramska umetnost se ne obraća samo intelektualcima jer ona i nije samo njima namenjena. Ona mora da se obraća narodu jer u nerazvijenom, slabo obrazovanom narodu postoje ljudi sa ozbiljnim mislima i estetikom, ako ne ukusom, onda osećajem. Važno je da ti ljudi imaju izbor i da vide šta je prava a šta prolazna umetnost. Prava umetnost ostavlja pun utisak, umetnički zanos, ushićenje i potrebu u duši da se taj zanos ponovi. To je duhovna glad. Taj osećaj je početak prevrata u duši tj. uvođenje u dušu osećanja lepote i svečanosti“.
Navodite da Ostrovski sa mnogo sarkazma konstatuje da iza maski uglednih građana stoje bukvalno zveri. Da li je to pravilo za sva društva?
– Nije reč o zaista uglednim građanima. Car Aleksandar Drugi (1855-1881) uvodi reforme: oslobađa kmetove ropstva, uređuje sudove po ugledu na francuske, uvodi strani kapital (zapadne kredite) kojim gradi železnice, snižava carine, uvodi industrijsku privredu i tako stvara novu srednju klasu. Građane. Novopečeno građanstvo ugledalo se u svemu na zapad, ali i dalje nije bilo prosvećeno. Naprotiv, učmali i zaostali palanački duh je ostao. Ostrovski o njima kaže: „Oni nisu više neobrazovani, imaju fine manire, lepu spoljašnjost, idu u Pariz na izložbe, piju šampanjac, čitaju strane novine, prate evropsku modu ali ništa od toga nije posledica prave produhovljenosti, već sredstvo za mimikriju. Pod tom privlačnom spoljašnošću krije se isti egoizam, surovost i samoljublje njihovih predaka. Oni su energični, spretni, sposobni da zarade, što su zapravo načini da se imenuje grabljivost. U najboljem slučaju oni su samo ledeno cinični, ponekad čak i pošteni, ali bez ikakve samilosti ili bilo kakve plemenitosti. U najgorem slučaju njihovo materijalno bogaćenje koje je divlji kapitalizam omogućio korupcijom stvara u njihovom samoosećanju „ludilo moći“. Ako je novac svemoćan a oni ga imaju mnogo, znači da im se sve može. Baš kao danas ovde. Semper idem (uvek isto). Zato treba igrati klasike, oni se obraćaju budućim pokolenjima.
Bonus video:
Slavko Štimac o glumi