Eduard Limonov će na prostoru nekadašnje Jugoslavije ostati zapamćen kao rado čitan ruski emigrantski pisac pre ruske "perestrojke", pa i kasnije, ali i po tome što je u vreme krvavih balkanskih ratova u društvu Radovana Karadžića sa brda iznad Sarajeva sasipao rafale ka stanovnicima grada pod opsadom. Time se, međutim, kontroverze iz života pisca preminulog juče u 77. godini ne iscrpljuju.
„Ma naši pucaju“, odgovara Radovan Karadžić, lider bosanskih Srba, na pitanje ruskog pisca Eduarda Limonova u dokumentarcu snimanom 1992. godine na jednom od brda iznad Sarajeva. Malo kasnije će i sam Limonov, u farmerkama i kožnoj jakni, pod kapom sa kokardom, zaleći za jedan od mitraljeza sa snajperskim nišanom i bez ikakve griže savesti i sam zapucati ka Sarajlijama.
Kako je, uopšte, dospeo tu? Pre puta na Pale, Limonov je, pored spisateljskog, već uveliko trasirao svoj politički put koji će na kraju potpuno zaseniti njegov prethodni nesumnjiv uspeh u književnosti.
Rođen kao Eduard Savienko, sin oficira KGB-a i domaćice, kao tinejdžer je počeo da piše poeziju, a kasnije, kada je počeo da je objavljuje u samizdatima počeo je da se potpisuje kao Limonov. Istovremeno sa pisanjem, gradio je prvo imidž „enfant teribla“, pričajući da se bavio i sitnim kriminalom, a po dolasku iz Harkova u Moskvu i imidž disidenta.
U Moskvi se, živeći u faktičkom braku sa svojom prvom ženom Anom Rubinštajn, izdržavao radeći danju kao krojač (navodno je tada šio pantalone i pesniku s gitarom Bulatu Okudžavi), a s večeri pisao poeziju u kružoku Konkret i sam prodavao svoje knjige. Tada je, po sopstvenom priznanju, bio samo „loš pesnik“.
Usledio je i drugi brak, 1973. sa pesnikinjom Jelenom Ščapovom, ovaj put sklopljen u pravoslavnoj crkvi.
To kako je sledeće godine emigrirao i domogao se Amerike ostaje obavijeno maglom. Postoji nekoliko verzija, a njegova omiljena je ta da mu je KGB ponudio izbor: da postane cinkaroš ili da napusti zemlju. Navodno su tada on i njegova supruga dobili pasoše da se, iako nisu Jevreji, odsele u Izrael. Otišli su u SAD i ubrzo se razveli. Tamo je, opet, radeći razne poslove upoznao, kako se to kaže, naličje američkog sna. Jedan od poslova bio je i lektorisanje i korektura u emigrantskoj štampi.
Godinu ranije iz SSSR-a je u Ameriku emigrirao i pesnik Josif Brodski. Za razliku od Brodskog, u domovini denunciranog kao „antisovjet i pornograf“ i „parazit“, koji je u Čikagu strpljivo pisao svoje pesme i pokušavao da se etablira u Americi kao istinski veliki pesnik, Limonov se u Njujorku, fasciniran prvim pankerima, okrenuo andergraundu i živopisnoj sceni prepunoj likova kakve bi tada Amerikanci otpisali kao „parazite“.
– U Njujorku sam naišao na istu vrstu ljudi – nekonformiste, slikare, pesnike, lude andegraund muzičare – kakve sam ostavio u Moskvi. Čak sam i dugo nosio pocepanu majicu Ričarda Hela. Još slušam tu muziku, naravno. Svako voli da čuje muziku svoje mladosti – ispričao je Limonov 2007. godine u intervjuu za britanski „Gardijan“.
Rezultat Limonovljevog života u takvom miljeu je i njegov prvi roman „To sam ja, Edička“.
„To sam ja, Edička“
Pišući naturalistički, Limonov je u prozu unosio i mnoštvo autobiografskih elemenata, proživljenih događaja i detalja, ali neke od njih očigledno naknadno domaštavajući. Mnogi od tih elemenata, pa i oni izmišljeni, potom su doživljavani kao deo njegove biografije.
„To sam ja, Edička“ objavljivan je u nastavcima u emigrantskoj štampi, ali Limonov za njega u Novom svetu nije mogao da nađe izdavača. Kasnije je govorio da je to zato što mu roman „nije bio dovoljno antisovjetski“, ali bi stvarne razloge trebalo pre tražiti u oklevanju 35 različitih izdavača da ga objave zbog pojedinih delova shvaćenih kao gruba pornografija (primera radi, epizoda gej seksa sa afroameričkim beskućnikom).
Objavio ga je 1979. godine u Parizu i roman je postao trenutni hit. Kritika ga je nazivala i jednim od “ključnih romana trećeg talasa ruske emigrantske književnosti“, a čitaoci u Evropi (pa i kod nas kada je preveden) Limonova su doživljavali kao neku vrstu ćiriličnog Bukovskog.
Limonov se ubrzo i seli u Pariz, gde 13 godina živi kao apatrid, u novoj zemlji ženi se treći put i dobija državljanstvo. U pariskim godinama usledilo je još nekoliko knjiga proze, poput „Priča njegovog batlera“ ili „Ruskog pankera“, nakon čega Limonov u sledećim knjigama polako najavljuje okretanje politici i krajnje radikalnim političkim viđenjima.
Do tada zavodljivi pisac mekog izgovora, oštrih rečenica i ciničnog pogleda na svet, „ruski panker u književnosti“, mangup i šarmantni buntovnik potom počinje da se druži sa sejačima smrti na Balkanu, a njegovu zvezdu koja počinje da bledi na književnom nebu u životu drže još samo uzdasi pojedinih ljubitelja njegovih ranih radova i radikalni desničari.
Kada je „To sam ja, Edička“ objavljen 1991. prvi put u Rusiji, prodat je u više od milion primeraka, Limonov se vratio u domovinu i aktivirao u politici. Iste godine mu i u Srbiji izlaze prevodi tog romana (u izdanju „Filipa Višnjića“, Beograd) i zbirka priča „Konjak Napoleon“ („Bratstvo i jedinstvo“, Novi Sad). Ubrzo za svojim knjigama u Jugoslaviju koja se raspada dolazi i njihov autor.
Ruski pisac i srpski ratni zločini
Limonov se u dokumentarnom filmu „Srpska epopeja“ Pavela Pavlikovskog šeta se sa Radovanom Karadžićem i puca iz snajpera.
Upitan za taj dokumentarac bezmalo 20 godina kasnije, Limonov je tvrdio da je pucao u postavljenu metu i optužio Pavlikovskog da je na snimak dodao frejm da izgleda da puca ka bloku zgrada, dodajući da to „od tada pokušava da objasni“. Ali objašnjenja za to što je i drugim prilikama šetao po ratištima sa pripadnicima srpskih paravojnih formacija i bio rado viđen gost u krugovima koji su podržavali Karadžića i Ratka Mladića su izostala.
Tri godine ranije naveo je, govoreći za „Tajms“, i da je svoj „50. rođendan proslavio u Kninskoj krajini… pucajući iz artiljerijskog oruđa ruske izrade na štab hrvatske vojske“.
„Vožd“ ruskih desničara
Po povratku u Rusiju, Limonov je prvo bio ministar odbrane „vlade u senci“ Vladimira Žirinovskog, a 1993. osnovao je svoju Nacional-boljševičku partiju, utemeljenu na nekoj vrsti bizarnog spoja radikalno levih i radikalno desnih političkih ideja, gde su se članovi pozdravljali uzdignutim pesnicama, a njega nazivali „voždom“.
Optužbe da ta partija, između ostalog, “seje nacionalnu mržnju” pokazale su se opravdanim kada su Limonov i 15 njegovih pristalica na Dan nezavisnosti Ukrajine 1999. zauzeli toranj u Sevastopolju, a dve godine kasnije uhapšen je sa nelegalnim oružjem i smešten je u zatvor, pod optužbom za terorizam, pokušaj puča i planova da povede vojsku da zauzme Kazahstan.
Iza rešetaka je proveo skoro dve godine, a pre nego što je posle peticije, koju je potpisao i Žirinovski, pušten na uslovnu slobodu napisao je osam knjiga. Nijedna od njih nema literarnih vrednosti. Oženio se potom po četvrti put. Kada mu je partija, odlukom Vrhovnog suda raspuštena 2007. godine, priključio se kao jedan od vođa “Drugoj Rusiji”, deklarativno liberalnoj opoziciji Vladimiru Putinu.
Limonov, kako je primetio novinar „Gardijana“ iste te godine, mnogo je govori o slobodi, a u knjizi eseja „Druga Rusija“ predlagao je da se demografska kriza u zemlji reši „primoranjem svake žene od 25 do 35 godina da rodi četvoro dece“, koja bi potom bila oduzeta roditeljima i obrazovana u Kući detinjstva. Te godine dvaput je smeštan iza rešetaka, posle protesta u Moskvi.
A u aprilu 2010. ponovo se našao u fokusu medija, nakon što je objavljen snimak na kom se vide on, satiričar Viktor Šenderovič i ekstremni desničar Aleksandar Potkin tokom seksa sa jednom ženom. Šenderovič je tvrdio da je to nameštaljka, a Limonov se nije oglašavao.
Razišao se potom sa „Drugom Rusijom“, pa je ponovo osnovao istoimenu partiju, ali nije mogao da je registruje, pa su nastavili da rade bez njega na čelu i pečata.
Eduard Limonov preminuo je juče u 77. godini, nakon duže borbe sa kancerom grla, saopšteno je iz „Druge Rusije“.