0
“Oslobađanje” Džona Burmana o izletu koji je krenuo naopako bio je jedan od najuznemirujućih filmova 70-ih. Pedeset godina kasnije, Burman za “BiBiSi” objašnjava značenje svog ostvarenja.
Zasnovan na bestseler romanu Džejmsa Dikija, “Oslobođenje” ( Deliverance, 1972) je označio vrhunac u radu britanskog reditelja ser Džona Burmana. Nakon što je nekoliko godina ranije uspeo da uđe u Holivud, Burman je režirao neke od snažnijih filmova tog perioda, piše “BiBiSi”.
Konkretno, Point Blank (1967) i Pakao na Pacifiku (1968) potvrdili su njegov status važnog režisera 60-ih. Burman je nastavio sa veoma uspešnom karijerom, njegovi filmovi imaju puno nagrada, dok je 2004. dobio nagradu Bafta i, ranije ove godine, titulu viteza. Ipak, “Oslobađanje”, objavljen u SAD pre tašno 50 godina, je delo koje se ističe u njegovom raznolikom katalogu radova, ne samo po svojim kvalitetima, već i kao jedan od najkontroverznijih i najuznemirujućih filmova 70-ih.
Usredsređen je na četiri gradska lika koji provode vikend oko izmišljene reke Kahulavasi (u stvari je to reka Čatuga u Džordžiji) u planinama Apalači. Luis (Bert Rejnolds) je prirodni vođa grupe, odlučan da odvede preostalu trojicu sa njihovih uobičajenih terena za golf kako bi se suočili sa silama prirode. Reka i njeno okruženje su pred poplavljenjem zbog brane. Ed (Džon Vojt) se ugleda na Luisov mačizam, dok su Bobi (Ned Biti) i Dru (Roni Koks) zbunjeni i zabavljeni putovanjem, i ne znaju za opasnosti pejzaža i snishodljivi su prema lokalnoj gorštanskoj zajednici. Oni ostavljaju svoje automobile i odlaze u reku, uprkos upozorenjima o opasnim brzacima. Ono što sledi za četvoricu muškaraca je brutalni vikend preživljavanja, ne samo suočavanja sa prirodom, već i sa nekoliko meštana.
“Oslobađanje” pokazuje Burmanovu veštinu kao režisera, postižući svoj uobičajeni vizuelni njuh, ali sa izrazito uznemirujućim temom. Film je posebno upamćen po dve sekvence: jedna je „duel bendža” u kojoj Dru i lokalni dečak (Bili Reden) dočaravaju improvizovani duet između bendža i gitare i zloglasnoj sceni u kojoj je Bobi seksualno napadnut i naređeno mu da „ciči”. kao svinja.
Pedeset godina kasnije, Burman je za “BiBiSi” rekao da je film bio izazovan za snimanje od početka, podsećajući kako je studio Warner Bros bio nesiguran u pogledu njegovog sadržaja.
„Bila je to prijatna lokacija i dobra glumačka ekipa“, kaže on, „ali studio me je maltretirao da se smanji budžet. Zaista nisu želeli da snime film na kraju. posebno scenu silovanja. Studiji, kada ne žele da snimaju film, smanjuju vaš budžet u nadi da ćete otići. Konačno su ga smanjili na dva miliona dolara, a ja sam ipak napravio profit na kraju.“
Baš kao i likovi njegovog filma, Burman pokazuje crtu prkosne odlučnosti u suočavanju sa nedaćama, čak i danas, sa 89 godina, pošto se povukao iz filmskog stvaralaštva nakon filma “Kraljica i zemlja” iz 2014. „Težak je svet pravljenja filmova“, kaže on sa neospornom ljubavlju. „Ako želite da se borite za svoje ideje i principe, teško je. Ali mi smo to uradili.“
“Oslobađanje” predstavlja snažno istraživanje grubosti ruralnog pejzaža, sa ekološkom porukom koja još uvek odjekuje; da uništenje prirodnog sveta ima posledice po sve. Ali drugi aspekt, koji je izazvao podeljeniji odgovor tokom godina, jeste njegov prikaz „lokalnog” naroda. Na mnogo načina, definisala je veoma specifičnu granu američke kinematografije – onu koja je postala posebno popularna 70-ih i izražavala užasan strah od onih koji žive van gradova.
Veza između mesta i ljudi je neverovatno važna u “Oslobađanju”. U stvari, to je verovatno glavni pokretač podele između centralnog urbanog kvarteta i goršataka, koji se pojavljuju. Burman istražuje svoje likove u početku kroz njihov odnos prema topografiji pre nego što zađe dublje. Čini se da su meštani deo prirode, dok su turisti autsajderi koji žele da je osvoje za svoje lične ciljeve; uobičajena tema onoga što se često označava kao “južnjačka gotika”.
Žanr je prvi put došao do izražaja u književnosti 20. veka, sa autorima kao što su Vilijam Fokner i Tenesi Vilijams. Prelazeći na veliko platno, filmski stvaraoci su trčali sa njegovim vizuelnim i atmosferskim potencijalom u filmovima u rasponu od „Noć lovca“ Čarlsa Lotona (1955) i Džej Li Tompsona „Rt straha“ (1962) do Dona Sigelovog „Prevareni“ (1971). Filmski stvaraoci su maksimalno iskoristili mračni i gotski prikaz južnjačkih država u žanru; posebno ističući gotovo nadrealnu grotesku koju su videli kao ugrađenu u Duboki Jug.
Od samog početka, četvorica turista su prikazani u suprotnosti sa domaćim ljudima na bukvalno svaki zamisliv način. Dok planinski ljudi imaju vozila zarđala do tačke kolapsa, muškarci putuju u potpuno novim automobilima, uključujući i Ford Country Squire (plemić) odgovarajućeg imena. Samo ime automobila nagoveštava njihovu naivnost. Burman ističe kako je kontrast između muškaraca i okoline pokrenuo dramu filma. „Zaista se radilo o muškarcima koji žive u gradu koji iznenada doživljavaju prirodu u svom njenom teroru“, kaže on. „To je bilo ono sa čime su se ljudi identifikovali.“
Međutim, ako “Oslobađanje” ima nešto da kaže o planinskom narodu, to je da ih ne potcenjuje. Drama proizilazi upravo iz samozadovoljnog stava gradskih tipova u ignorisanju saveta mudrijih meštana. Jedan od prvih meštana na koje naiđu kaže im da zaborave na svoj put, makar samo zbog opasnosti reke: ironija filma je, naravno, da reka povređuje i na kraju ubija efikasnije od planinskih ljudi koji ih napadaju. Kada je Dru odnesen strujom, postoji neizvesnost da li je pogođen pre nego što je pao i udavio se, što se kasnije pokazalo da nije tako. Čak je i izdržljivi Luis oštećen kamenjem reke, a ne rukama gorštaka.
Kada je u pitanju najozloglašeniji trenutak u filmu, brutalni i naizgled nasumični seksualni napad, dva određena lokalca koja su uključena mogu se posmatrati kao manifestacija zemlje koja se brani od onih koji će je uništiti. Ima nečeg gotovo fantastičnog u užasnoj sceni, njenoj nasumičnosti bez pravog narativnog objašnjenja. „Pregrađivanje reke je skoro kao greh protiv prirode“, sugeriše Burman kada govori o ekološkom sadržaju filma. „Skoro ubiti tok reke i pretvoriti ga u mirnu vodu je užasna stvar. Ali mi to radimo.“ Greh je za koji, u metaforičkom okviru filma, posebno Bobi plaća cenu.
Ranije u filmu, Luis koristi reč „silovanje“ da bi opisao šta se dešava sa zemljom dok kopači koji se vide izdaleka pripremaju projekat brane koja će potopiti šumu pod vodu i primorati lokalne stanovnike da se presele („Mi ćemo ovo silovati, ceo prokleti pejzaž. Silovaćemo ga.“). Marfi napominje da ovo deluje kao užasna slutnja onoga što će doći. „Ovdašnji napadači se na jednom nivou mogu posmatrati kao neka vrsta manifestacije besa koji oseća priroda, njihov seksualni napad na Bobija kao brutalan odgovor na ‘silovanje’ prirode, pomenutog u uvodnom glasu filma.“
Čak i mnogo godina kasnije, ta scena posebno i dalje izaziva konsternaciju kod nekih lokalnih stanovnika. Za 40-tu godišnjicu filma 2012, novinar CNN-a Rič Filips ponovo je posetio oblast okruga Rabun u severoistočnoj Džordžiji koja je korišćena za snimanje kako bi razgovarao o “Oslobađanju” sa raznim stanovnicima i nekim od preživelih glumaca. Odgovori su i i dalje bili šaroliki. Kao što je lokalni okružni komesar Stenli Darnel rekao Filipsu, „Mi smo bili prikazani kao neuki, nazadni, strašni, devijantni, seljački gorštaci… To se zadržalo u nama kroz sve ove godine i u stvari to je verovatno bilo najdalje od istine. Ovi ljudi ovde gore su veoma brižni, divni ljudi.“
Uprkos tome, tadašnji odziv u regionu bio je uglavnom pozitivan, kako se Burman seća. „Meštani su bili od velike pomoći. Ostao sam u kontaktu sa nekoliko njih. Bili su zaista sjajni i pomogli su na razne načine. Film je imao veliki uspeh, a meštani su bili ponosni što su učestvovali u filmu koji je bio tako uspešan. Dakle, postojao je osećaj lojalnosti.“
Sve u svemu, zanimljivo je da dvojica nasilnih gorštaka definišu percepciju filma, kada su drugi „domaći“ mnogo simpatičnije nacrtani. Kada tri preživela protagonista konačno stignu do kraja svog traga, otkrivaju da su ljudi koje su sreli na početku filma verni svojoj reči i da su vozili njihove automobile niz reku za njih. Zaista, stanovnici tog područja su im od pomoći, iako se ispostavilo da je Ed možda ubio nevinog lokalca, pogrešno ga smatrajući preživelim napadačem.
Dok su sve četiri glavne uloge imale dvojnike, pravi glumci su takođe odradili svoj deo opasnih snimanja na vodi. „Imao sam četiri dobra momka, koji su bili veoma hrabri“, priseća se Burman snimanja rečnih sekvenci sa svojom glumačkom ekipom. „Sve vreme sam imao čoveka spremnog da ih spase i oni su na sreću uspeli da ostanu živi. Ned Biti je rekao da je mogao da prevrne kanu i da potone. Rekao je: ‘Kako će Džon završiti film bez mene ako se udavim?’ A onda mu je druga misao bila ‘Taj je.ač će naći način da to uradi bez mene!’
„Postojala je stvarna opasnost u scenama raftinga“, dodaje on. „Želeo sam da glumci iskuse stvarne situacije. Bilo je radosno spustiti se niz brzake i suočiti se sa tom opasnošću.“
Bonus video: Milašinović: Film „Lančana reakcija“ treba da pokaže sve ono što je ljude snašlo u Vinči
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
