0
Pisanje je pamćenje. To je zaista moćan način da dođete do stvari u sebi do kojih ne možete doći a da to ne napišete negde – stvari koje su skrivene u vašem sećanju, kaže Tvidi.
Džef Tvidi, nije nameravao da bude memoarista. „Bio sam na neki način regrutovan da napišem knjigu na osnovu ideje nekog agenta da bih mogao da napišem nešto vredno čitanja“, kaže on, prisećajući se razgovora pre pet ili više godina. „Rekao sam, ‘Naravno, valjda.’ Sve je delovalo slučajno.“ Taj pomalo nepovoljan početak doveo je do “Let’s Go (So We Can Get Back)”, hvaljenih memoara koje je Tvidi objavio 2018. Nekoliko godina kasnije, napisao je drugi bestseler, “How to Write One Song”, podstičući čitaoce da se upoznaju sa svojom kreativnošću. I ove jeseni, sa “World Within a Song: Music That Changed My Life and Life That Changed My Music” (koja treba da izađe 7. novembra), dolazi do svoje treće knjige.
Svako poglavlje u novoj knjizi posvećeno je različitoj pesmi, a Tvidi pruža pronicljiv komentar na sve, od tradicionalne duhovne „Satan, Your Kingdom Must Come Down “ do Rozalije „Bizcochito“. On uokviruje set-listu pričama iz celog svog života, od svog detinjstva u južnom Ilinoisu preko ranih dana grupe Uncle Tupelo do skoro 30 godina koje je proveo vodeći Wilco. To doprinosi njegovom najiskrenijem delu kreativne autofikcije do sada.
– Pisanje je pamćenje. To je zaista moćan način da dođete do stvari u sebi do kojih ne možete doći a da to ne napišete negde – stvari koje su skrivene u vašem sećanju – kaže Tvidi.
Dok je imao usputne nastupe kao istaknuti autor, Tvidi je takođe bio u izuzetno produktivnom radu sa Wilco. Samo godinu i po nakon njihovog dvostrukog LP-ja “Cruel Country”, bend će se vratiti 29. septembra sa “Cousin”, njihovim 13. studijskim albumom. Producirala ga je velška art-pop vizionarka Kejt Le Bon – prvi put posle više od decenije da su doveli spoljnog saradnika u toj ulozi – to je album pun neobičnih aranžmana, strkturnih nijansi i emocionalnih dubina.
– Volim njene ploče, i vremenom smo postali prijatelji“, kaže Tvidi, koji je prvi put upoznao Le Bon kada je bila bukirana da svira na Wilco-ovom “Solid Sound” festivalu 2019. „Oboje smo voljni da kopamo, i da razdvajamo i ponovo sastavljamo… Zvuči kao Wilco, ali mislim da ne zvuči kao bilo koja Wilco ploča koju smo napravili. To je uvek cilj posle svih ovih godina.
Dok on i njegov bend ulaze u bogatu jesen, Tvidi je razgovarao za magazin “Roling stoun” o životu, muzici, religiji, trezvenosti i još mnogo toga.
Koji je najbolji savet koji je dobio tokom karijere?
– U mojim počecima, kada smo bili na turneji sa grupom Band. Bila je to turneja “Arkansas Traveller” sa predgrupama Michelle Shocked i Uncle Tupelo. Vežbao sam, a Rik Danko je izašao na scenu iza mene, iz vedra neba, i rekao: „Zvučiš očajnički. Uvek treba da zvučiš očajnički. Nemoj to da izgubiš.” To je čudan način da kažem nešto sa čime se potpuno slažem. Mislim da je on mislio da ljudi moraju da čuju da vam je stalo – ne da ste očajni u svom životu, već da očajnički želite da komunicirate, očajnički želite da se povežete. Zato pevamo.
U svojoj novoj knjizi Tvidi piše o svim vrstama savremenih hitova koje voli, od Bili Ajliš do Rozalije.
– Čak i ako to nije nešto što me prirodno zanima, mislim da je to najvažniji deo onoga što radim. Želim da nahranim deo sebe koji se uzbuđuje nečim nepredvidivim. Mogli biste da provedete sve vreme vraćajući se unazad, čak, i da ipak nađete nešto svaki dan. Mislim, ubio bih za ovaj scenario kada sam bio klinac, da sam mogao da dobijem bilo šta o čemu sam čitao i da čujem kako to zvuči, odmah. Dakle, to je način odavanja počasti tom detetu u meni.
Koja je najekstravagantnija kupovina koju je ikada obavio?
– Ovo je odvratan odgovor, ali imam tu naviku da se zaljubim u određeni instrument i da se ne osećam kao da ga zaista imam osim ako ne kupim još jedan isti takav. Tako da imam mnogo dubl instrumenata koji su mi svi omiljeni. To je izvesna nesigurnost zbog toga što se gitare lome ili menjaju tokom vremena u nešto što mi se ne sviđa toliko ili šta već. To je prilično neozbiljno.
U knjizi ima i jedno poglavlje o pesmi koju ne podnosi. Govoreći o Bon Džovijevoj pesmi „Wanted Dead or Alive“, piše: „Ova pesma je sranje i ne bi trebalo da vam se sviđa”. Zanimljivo je znati li je ikada razmišljao šta će učiniti ako ikada naleti na tog tipa.
– Naleteo sam na Džona Bon Džovija. I nije prvi put da sam rekao nešto negativno o njemu. Jednom sam bio u TV emisiji u Kanadi i pitanje je bilo: „Džon Bon Džovi kaže da je Stiv Džobs ubio muziku. A ja sam rekao: „Džon Bon Džovi je ubio muziku’. Baš se nekako namestio. Šta je trebalo da uradim, da to ne iskoristim? Ali onda, kada sam ga upoznao, shvatio sam da sam pogrešio, u slučaju da je uopšte to ikada i video.
Tvidi je bio skeptičan prema religiji dok je odrastao, ali sad je prešao na judaizam.
– Mi smo prvenstveno sekularni u našoj porodici. Idemo na velike svete dane i slične stvari. Imamo Seders. To je zajednica u kojoj se osećamo zbliženo, i tu su ljudi koja imaju topli osećaj prema našoj porodici. Kada smo prošli kroz stvari kao što je dijagnoza raka moje žene, važno je bilo imati sistem podrške osim vaših prijatelja.
Lider Wilca se oporavljao skoro 20 godina, otkako je 2004. otišao na rehabilitaciju od zavisnosti od lekova protiv bolova, ali i dalje razmišlja o tome.
– To je svakodnevna stvar. To nije nešto što želite da izgubite iz vida. Nije tako intenzivno; osećaj da ste na ivici znatno je nestao tokom godina. U ovom trenutku, upravo sada, muči me jaka bol, jer osećam težak osteoartritis u kukovima, i svaki dan računam kao blagoslov, i nadam se da ovo nije period u mom životu u kojem ću da se upoznam sa opioidima i saznam koliku moć imaju nada mnom, a možda i ne uspem. Osećam se stvarno, zaista srećno što znam protiv čega se suočavam i prihvatam bol. U poslednje vreme mnogo više razmišljam o tome. Sada zapravo sanjam lekove koje nisam probao dugo vremena. I osećam se tako srećnim što sam sebi stvorio naviku da mogu da postavim to razmišljanje tamo gde mu je mesto.
I u ovoj knjizi ima dosta toga o emocionalnom bolu. Tvidi piše o tome da je osetljivo dete koje „tako duboko oseća toliko stvari“, u svetu “koga zabole”.
– Nikada ne želim da se potpuno naviknem na to. Upravo sam naučio kako da se bolje brinem o sebi i dam sebi bolju šansu da preživim… Želim da budem od pomoći. Želim da radim dobre stvari. Želim da radim stvari zbog kojih se osećam kao da zaslužujem da imam stvari koje imam. Postoji odgovornost za to. Ja sam jedan od vrlo, vrlo retkih ljudi koji su ikada živeli koji mogu da rade ono što vole, i da žive od toga. Bože, kako se ne osećaš primoran da vratiš nešto?
Na novom Wilco albumu postoji pesma pod nazivom „Ten Dead” gde zvuči kao da peva o mračnim naslovima koje vidimo nakon masovne pucnjave.
– To nije posebno direktno u smislu političke izjave. To je samo više pokušaj da se ispoštuje psihološki pejzaž sa kojim mislim da se većina ljudi koje poznajem bori. To je zgražavanje. Bukvalno sam čuo da neko kaže: „Ne više od 10 mrtvih.“ To mi je bilo dirljivo, da je neko mogao da se natera da to kaže. „Pa, hvala Bogu da je samo 10.“
Bob Dilan je jedan od njegovih heroja. Prošle godine je objavio knjigu sličnog sastava, pišući o nizu pesama i o tome šta mu one znače.
– Već sam planirao da napišem ovu knjigu, pa sam bio malo nervozan kada je izašla. Pročitao sam je, ali to je bilo tako daleko od istog istinskog duha… Nisam o tome razmišljao kao o istoj ideji. Bio sam malo razočaran zbog toga, da budem iskren. Veoma je Dilanovski – pušta te unutra i nekako te gura napolje…
Bonus video: O gradu, ljudima i muzici – Vladimir Skočajić Skoča