0
„Nisam se bojao ni tokom bombardovanja i uživao sam iz inata da se vozim mostovima noću pod uzbunom, kao ruski rulet. To je bio moj lični stav i lično osećanje slobode, a sada je to osećanje uskraćeno i ograničeno pa sam otvorio fioke sa svojim rukopisima starim 20-30 godina i pronalazim raznorazna čuda“, počinje razgovor za portal Nova.rs dramski pisac, akademik Dušan Kovačević.
S obzirom na to da ulazi u grupu onih kojima je odlukom Vlade Srbije zabranjen izlazak napolje zbog povećanog rizika od zaraze koronavirusom, Kovačević vreme provodi kod kuće.
Javlja se na fiksni telefon i kaže da zbog zabrane izlaska sada ima vremena da radi ono što nije odavno.
– Otvorio sam fioke sa starim rukopisima i tekstovima koje sam odavno započeo, pa sam ostavio, jer sam stalno imao neka preča posla, jurio sam. Sada se susrećem sa nekim radovima koji su stajali u fioci čekajući da jednog dana nešto učinim sa tim. Svaki pisac to sigurno ima u svojim fiokama, nadajući se da će jednog dana imati vremena da se njima pozabavi, jer mi pisci generalno nemamo vremena – rekao je Kovačević.
Primećuje da ljudi sada imaju drugačiju percepciju sveta, zbog činjenice da su prinuđeni da ceo dan budu kod kuće, posvećeni sebi i svojim najbližim.
– U mom slučaju situacija je donekle olakšavajuća, jer moja profesija nema penziju. Ja sam po godinama već u penziji, ali kada sam počinjao da radim, želeo sam profesiju koja me neće obavezivati da imam stalno radno mesto i zaposlenje. Kada sam došao u Beograd 1968, te nesrećne godine, upisivao sam Filozofski fakultet i odmah je počela revolucija. Tako da meni nije ništa novo u ovoj situaciji da ne bih mogao da se koncentrišem na svoj posao. Već duže sam direktor Zvezdara teatra, ali moj primarni posao je da sedim i pišem. Od 17-18. godine se bavim pozorištem i ne prestajem. Pisaću dok budem mogao da držim olovku, jer ja i dalje pišem rukom – istakao je Kovačević.
Pročitajte još
Da nije došlo do epidemije i nisu uvedene mere zabrane izlaska starijima od 65 godina, kaže, možda nikada ne bi otvorio svoje fioke sa starim rukopisima.
– Otvorio mi se novi svet. Prevrćem po tim listovima i pronalazim raznorazna čuda. Većina mi ne treba. Čovek kao hrčak skuplja, pravi u svom životu skladište nepotrebnih stvari. Imam desetak fascikli sa raznim beleškama, zapisima, isečcima iz novina za koje sam mislio da su zanimljivi. To je neka arheologija koju većina pisaca ima i svako se oslanja na neki svoj princip rada. Zajedničko u tome jeste potraga za dobrom pričom. Pisac je tokom celog života jedna vrsta lovca, lovi dobru priču – istakao je on.
S vremena na vreme, kaže, zapiše neku sebi bitnu rečenicu, opservaciju na ono što se događa, na ono što je pročitao ili čuo.
– Što sam stariji pokušavam sve više da u epicentru priče bude istinit događaj. Ja sam to radio i od prvih svojih dela. Ideja za definitivnu verziju „Ko to tamo peva“ je istinit događaj kada je tokom bombardovanja Beograda na Autokomandi pogođen autobus koji je dolazio iz provincije. Pomislio sam koji se đavo upleo u život tih nesretnika da uđu u autobus i da na dan bombardovanja stignu u Beograd i izginu – rekao je priznati dramski pisac.
Dobro je, kaže, poređenje bombardovanja Srbije 1999. godine i aktuelne situacije sa epidemijom virusa korona.
– I tada smo imali nevidljive neprijatelje. To je bilo fizičko razaranje zemlje i ljudi. Trideset godina kasnije tu je veliki planetarni neprijatelj. Sada su zemlje, koje su nas tada napadale i gađale, doživele da njih nevidljivi neprijatelj napada i indikativna je ta ironija priče o moći i nemoći. Od jutros imamo podatke da je najviše obolelih i smrtnih slučajeva u Francuskoj, Španiji i Italiji, znači u tri kulturološki i ekonomski najrazvijenije zemlje Evrope i naši ljudi, kojih je pola miliona po čitavom svetu, nagrnuli su i beže u siromašnu, jadnu Srbiju – primetio je Kovačević.
Skreće pažnju na kolone vozila, duge 30 kilometara, na granici sa Austrijom i Mađarskom.
– Kolona naših koji beže ovamo da se leče. Reč je o dve stvari, prvo što su oni tamo stranci svejedno koliko su bogati i uvek će tamošnje stanovništvo imati prednost, a druga stvar je što zdravlje košta. Ko nije živeo na zapadu, to ne zna. Ako nemaš pare, nemaš mogućnosti da se lečiš ili ćeš ležati u šatorima pred zgradama bolnica i oslanjati se na humanitarnu pomoć nevladinih organizacija. Kada im tamo treba 10.000 evra za lečenje, onda ovde i nije tako loše pa dolaze. Velika je ironija u celoj toj priči. Šta je to bogatstvo kada dođe đavo po svoje? Onda je sve relativno – naglašava Kovačević.
Zapaža empatiju i razumevanje kod ljudi čak i u situaciji nestašice maski i sredstava za dezinfekciju, grabljenja hrane po prodavnicama.
– Mi smo mala zemlja sa šest miliona stanovnika. Mi smo zapravo periferija jednog velikog grada u svetu, a jedna smo od bogatijih po prirodnim resursima. Kada pogledate plodnu zemlju u Mačvi, Šumadiji i Vojvodini, a možda ni 50 posto toga nije obrađeno, jer je selo napušteno i ljudi su po gradovima. Naše prodavnice su pune za razliku od drugih zemalja, gde je nastala panika zbog blokiranja gradova. Oni nisu naučeni na to. Nisu imali veliki školski čas kao mi tokom bombardovanja. Mi smo imali tri meseca užasa i čuda kada su bile uvedene sankcije, kada je bila zabrana života od strane tih moćnih zemlja koje danas cvile i pište. Ustanovljava se da nisu ni tako moćne ni organizovane kao što se priča – primetio je akademik.
Naglašava da mu se u Srbiji ne sviđa politizacija globalnog problema sa koronavirusom.
– To je planetarni problem, nije lokalni i ne sme da se prebacuje na lokalnu politiku, ni levima, ni desnima, ni prednjima, ni zadnjima. Ni vlast, ni opozicija, niko ne sme da koristi i zloupotrebljava ovu priliku. Ona je iznad politike. Ko god ovo zloupotrebljava u političke svrhe, obiće mu se o glavu. Ljudi će to zapamtiti. Kod nas je tek krenula epidemija. Ne možete zaustaviti ljude na granici i reći im da se ne vraćaju kući, a oni dolaze iz ozbiljno ugroženih područja i bar jedan od 100 nosi virus koji će se raširiti. Moramo biti spremni i cinične i ružne priče da se ili previše radi ili premalo radi, to je kranje neukusno i to je ono čuveno pevanje na sahrani. To se ne radi – poručuje Kovačević.
Glupošću smatra i izjavu Donalda Trampa da je Kovid-19 „kineski virus“.
– Šta ćemo onda da radimo sa svim epidemijama koje su došle iz najsiromašnijih krajeva, pa i iz Latinske Amerike. Ova bolest ima tako čudan pa i lep naziv. Podseća me na Korona cirkus iz detinjstva koji je putovao po svetu, ali ovo nije cirkus. Imali smo sve životinjske bolesti i lude krave i svinje i ptice, sve živo što trči i leti. Sada se desilo da je ceo svet u toj epidemiji i čovek samo mora biti razuman i čuvati sebe od drugih i druge od sebe – rekao je Kovačević.
Mere za suzbijanje koronavirusa zatvorile su sva pozorišta, što će se na Zvezdara teatar, prema Kovačevićevim rečim, odraziti poprilično tragično.
– Mi ćemo izgubiti ovoga meseca oko 4,5 miliona dinara. Nemamo stalan ansambl, kod nas je između 120 i 130 ljudi angažovano honorarno, od toga 70-80 glumaca, i ova situacija će se odraziti na njihova primanja. Nekome su to dodatna sredstva, a nekima izvor prihoda za ceo mesec. Preračunavamo se kako da pomognemo ljudima kojima je ovo čista egzistencija. Zaustavljene su probe dveju novih predstava i čekamo da ovo čudo prođe i proći će kao što je sve do sada i prolazilo. Videćemo da li će to biti za mesec ili dva. A onda ćemo krenuti sve izpočetka i tako je to u životu, razni ciklusi – rekao je Kovačević.
Na činjenicu da se „kultura preselila na internet“, ima specifičan pogled.
– Ja nemam mobilni, ni internet ni kompjuter. Ja taj paralelni svet imam oduvek i on je u mojim pričama. Ne treba mi treći paralelni svet. Prvi moj svet je ovaj realni u kome živimo i stalno se čudimo da li je to život ili fatamorgana, a s druge strane je svet priča. Naravno da je u mojoj kući pet mobilnih telefona moje dece i familije i komuniciram ja i preko Skajpa, ali lično nemam sve to, jer i ovo što imam me ubija. Dovoljno mi stvara problema – kazao je Kovačević.
I dalje piše rukom, jer ručni rad smatra svetinjom.
– Sve što je urađeno rukom ima posebnu vrednost. Pokušao sam jedno vreme da pišem na kompjuteru, ali izaziva mi mučninu udaljenosti. To nije prisnost. To je kao da nekog ne držite za ruku, nego gledate slike. Ja sam iz pretprošlog veka i ne treba me shvatati ozbiljno – rekao je Kovačević.
