0
Gledajući inserte iz svojih filmova začudio sam se koliko je toga urađeno, ali koliko je rata u tim pričama. U kontekstu svega što se dešava u svetu, jednostavno ta fantazmagorija kojom smo se bavili, naročito u “Undergraundu”, više nije na nivou mašte, već počinje sve više da liči na dokumentarni film. Ono što smo radili kao metaforu postaje realnost, kazao je akademik Dušan Kovačević nakon što je sinoć primio nagradu “Drvo života” na zatvaranju 16. Kustendorfa.
Pored omaža u vidu inserata iz filmova, posvećenog stvaralaštvu Dušana Kovačevića, na završnoj večeri festivala izvedena je i tačka iz baleta „Ko to tamo peva“, kompozitora Vojislava Vokija Kostića u izvođenju baletskog ansambla Narodnog pozorišta.
– Ova nagrada me obevezuje da budem živ. Moram se potruditi. Stvarnost se danas ubrzava i dobija nekakav apokaliptični, zastrašujuć izgled. Čovek danas ne razmišlja na osnovu iskustva koje smo imali, slušali i čitali iz istorije. Jednostavno počinjete da razmišljate o tome šta će se desiti za mesec dana. Mene ova današnja priča i svi tragični događaji strašno podsećaju na scene iz ovih filmova – početak Prvog i Drugog svetskog rata. Jednostavno čovek mora biti optimista, ali u ovim vremenima to postaje jako teško. Potreban je veliki napor za optimizam, velika vera i molitva Bogu da sve ovo što se događa ne bude opet povod za neke tragične priče i filmove – kazao je Kovačević u razgovoru sa novinarima na Kustendorfu nakon uručenja.
Iz istorije niko nikad ništa nije naučio, istakao je proslavljeni dramski pisac, dodavši da “istorija danas služi samo kao knjiga koju pročitaš i zaboraviš”:
– To je tragično. Trebalo je da naučimo da se svi problemi mogu rešavati bez nas. To je jedna od osnovnih lekcija koju traba učiti decu koja se obračunavaju i u osnovnim školama. Treba ih učiti da su najosnovnije stvari kao što je mir važnije od bilo kojeg rata. Moja generacija je preživela sve i svašta i ne bih nikako voleo da se mojim unucima bilo šta od toga dogodi. Bojim se da nemamo svest o tome šta je oko nas. Bojim se da je vrlo mali deo ljudi na planeti vlasnik naših života. To je zastrašujuće – da 20 ljudi na najvišim vojnim i političkim pozicijama mogu da nanesu strašno zlo planeti. Svi zajedno molimo Boga da oni ustanu rasploženi i ne povuku potez koji bi mogao da bude katastrofalan.
Živimo istoriju ratova, s ponekim mirom “za vreme kojeg smišljamo novo oružje koje može da uništi planetu.”
– Apsurdno je da je to oružje koje je pogubno za kompletnu istoriju čovečanstva sprečilo Treći svetski rat. Da nije njega bilo, taj rat bi počeo već na Kubi 1962. godine. Odlaže se i mi od toga strepimo. Iz našeg iskustva svi ratovi su počeli bezazleno. Neko je nekog mrko pogledao, pa je to prešlo na nacionalni nivo. Kada se to proširi na narode, onda je to požar koji ne može da se zaustavi. Ovaj požar danas preti da zahvati ceo svet. Zaprepašćen sam činjenicom da na planeti postoji nešto što može zauvek da nas sve uništi, a da se prema tome ljudi i dalje ophode tako olako.
Govoreći o tome šta trenutno piše, kazao je da je okupiran stvaranjem lično jako dragocenog dela:
– Trenutno pišem priče koje su mi jako važne jer će biti o mojim dragim ljudima koji više nisu sa nama i koje ne bih voleo da budu ikad zaboravljeni…
Umetnost je, nažalost, nekada samo jedna vrsta lepog sećanja:
– Apsurdno je to, desi se rat, pa se posle rata pišu romani, snimaju filmovi… Onda to ne čitaju oni koji se već spremaju za sledeći rat. Mi pišemo jedni drugima, a oni koji bi to trebalo da čitaju nisu zainteresovani. Ili su često nepismeni. Rat dolazi iz nekontrolisane želje za vlašču pojedinca. Mi ovde u Srbiji smo se naživeli rata, tri balkanska, dva svetska i jedan kojim su nas častili kada su nas gađali da ne zaboravimo na 20. vek. Kada preživite vi, vaši preci i vaša deca sve to, onda se stalno pitate: Zar nije bilo dovoljno?
Bonus video: Dušan Kovačević stigao na Kustendorf
