0
Dušan Kojić Koja (Beograd, 14. jun 1961.), spada među najuticajnije autore i muzičare rok scene u Jugoslaviji, Srbiji i Beogradu. Kroz sastave Šarlo Akrobata i Disciplina Kičme izgradio je reputaciju beskompromisnog stvaraoca, koji je svojom originalnošću i inventivnošću snažno doprineo da ovdašnje grupe konačno počnu da razmišljaju o sebi kao delu svetskih muzičkih tokova.
Prvi album Discipline Kičme „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“, izašao je 1983. – dakle, pre tačno 40 godina – lansirajući autentičan stil sa uticajima klasičnog roka Džimija Hendriksa, jednako koliko i panka, a usledila su remek-dela „Zeleni Zub na planeti dosade“ (1989) i „Nova iznenađenja za nova pokolenja“ (1991), koja su zauvek promenila lik ovdašnjeg rokenrola, postavljajući nove kreativne standarde za sve buduće generacije.
Londonskim razdobljem svoje karijere, sa novom internacionalnom postavom po imenu Disciplin A Kitschme, kao i povratničkom fazom nakon toga u Beogradu novog milenijuma, Dušan Kojić Koja ispisao je najubojitije i najneumoljivije stranice pobunjeničke muzike na ovim prostorima. Bez dlake na jeziku, munjevit, duhovit, gizdav i nepokolebljiv, ovaj briljantni ometač neukusa i kolotečine u našim životima, nadvisio je svako vreme u kome je delovao, držeći neprestano lekcije iz etike, estetike i filozofije zen građanstva, za kojima smo toliko žudeli.
Izložbom “KOJA – JA IMAM ŠARENE OČI”, autori Zorica Kojić i Dragan Ambrozić, dizajner Dobrila Stevanić, kao i izuzetni fotografi – Goranka Matić, Predrag Popović Buca, Stanislav Milojković, Andreja Kmetović i Nemanja Đorđević – u saradnji sa JP “Beogradska tvrđava”, odužuju se ovom velikom umetniku za njegov veličanstven doprinos kulturi grada Beograda, regiona i Evrope. Ovom izložbom, istovremeno, želimo mu brz i uspešan oporavak.
Izložba će biti otvorena u petak 21. aprila na Platou ispred Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ u 18 časova, a ovaj izuzetan događaj svojim nastupom uveličaće pravi Kojini naslednici – impresivan novi beogradski art-rok bend KOIKOI sa svojim Hali Gali prijateljima.
ZORICA KOJIĆ
Zašto Koja danas?
Zato.
Jer, uvek je vreme za Dušana Kojića Koju i njegov trening pravih leđa. Zato što je Koja naš Crni Panter, junak iz narodnih velegradskih bajki, čovek koji je pao na Zemlju, otresao prašinu sa svoje elegantne odeće i zasvirao muziku punu duše, što se samo po njemu može zvati. Nebitno da li je to bluz, hipi rok, soul, pank ili avangardni džez – Koja je sa Disciplinom Kičme zauvek zauzeo jednu planetu, poput svog genijalnog preteče San Ra, da propusti naš mozak i sva prateća čula kroz šake stvarnog stanja stvari i to odvrnuto na najjače.
Onaj ko je ikada čuo Disciplinu Kičme, otišao je kroz život dalje kompletno opremljen, sa prikačenim epoletama slobodnog građanina sveta, heroja nepokorne klase boraca underground fronta i odvažno zakoračio ulicama svoga grada uspravne kičme, šundu i besvesti uprkos.
Živeo Koja, prezimenjak svakog bundžije.
DRAGAN AMBROZIĆ
To da Koja ima šarene oči i da novac nikad neće doći, opšte je poznata stvar.
Njegova muzička i kulturna revolucija, najavljena na jedinom albumu Šarla Akrobate, počela je pre tačno 40 godina, debijem Discipline Kičme ikoničnog naziva „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“. Danas je jasno da je reč o jednoj od najuzbudljivijih i najoriginalnijih rok ploča nastalih u SFRJ. Upravo njom je otpočela jedinstvena karijera ovog benda sa integritetom, koji je uvek išao mimo tokova, dok nije postao opštenarodno prihvaćen – baš zato što je bio toliko nezavisan i svojeglav – pretvorivši se na kraju u simbol onoga što bismo svi mi voleli da budemo.
Dugi niz decenija, naime, Dušan Kojić Koja bio je dosledan branilac čovekoljublja i pravednosti na ovim prostorima. Delujući u vremenima kad su se stvari lomile u bivšoj Jugoslaviji, tokom osamdesetih, Koja je postao i ostao neupitna moralna vertikala našeg rokenrola, sipajući svoje pop mudrosti. U najtežim trenucima devedesetih, bio je ohrabrenje svima nama koji smo ostali ovde, a njegovi stihovi postali su istinski borbeni pokliči. Kad je dvehiljaditih stigao kapitalizam – tamo gde su se drugi prodavali što su bolje mogli, Koja je uvek davao više i nije se štedeo. On je najsvetliji primer etičke poruke rokenrola na ovim prostorima i kulturna ličnost od posebnog značaja.
Takva biografija ne može da se završi, jer je nastavljaju oni koji dolaze.
GORANKA MATIĆ
Koju sam prvi put videla na koncertu Rok blok 1978. godine. Moma Rajin i ja smo organizovali koncert u Bloku 45, gde sam vodila galeriju. Nije bilo teško uočiti dečaka kovrdžave kose u mornarskoj majici, koji sedi blizu bine i pažljivo osmatra grupe.
Posle sam ga sretala u SKC-u i onda ga fotografisala na sceni 1980. kao člana grupe Šarlo Akrobata. Ostalo su bile fotke kada je trebalo nešto snimiti za novine, povodom njegovih nastupa i novih grupa.
Ja sam bila dosta starija i nismo se privatno družili. Sećam se da je nekom rekao: „Goranka je gospođa“. To je bio za mene kompliment, znajući njegov buntovni karakter.
PREDRAG POPOVIĆ BUCA
Filter 57
Statistički gledano, Koja je muzičar koga sam, ranih osamdesetih, viđao najčešće. A to iz prostog razloga što su se on i Emina redovno sastajali ispred pošte u Nušićevoj, a ja sam živeo iza ćoška, u Majke Jevrosime, i kroz Nušićevu prolazio više puta dnevno, do redakcije Džuboksa u Kolarčevoj 9 i nazad.
Nekad bih zastao da se javim, nekad bih jednostavno protutnjao, nekad bi me Koja zaustavio, da mi kaže nešto najbitnije, a najbitnije je – prava muzika i pravi stav. I stav je, naravno, bio bitniji.
To sam najbolje shvatio jednog dana, kada sam, poslovično u žurbi, spazio da Koja, stojeći pored Emine, drži boks Filter 57 cigara. Neobična situacija. Zastao sam.
„Kojo, šta će ti taj boks?“
„Ne znaš?“
„Ne, šta treba da znam?“
„Idem u vojsku.“
„Ah, sad kapiram.“
„Ne, ne kapiraš.“
„Molim?“
„Vratiću se pre nego što popušim ovaj boks.“
Par nedelja posle, ispred pošte, opet Emina i Koja. Ostalo mu je još par pakli Filtera 57. Afro frizura je bila kraća. Oči su se šarenile.
Predrag Popović
London, 7. april 2023.
That’ll be the day
Ovo mi je najdraža fotografija Koje i Keleta, jer se sećam kako sam je zamislio, kako sam bio srećan što je zamisao uspela i – a ovoga sam postao svestan tek pre koji dan – kako je inspiracija nadživela vreme i prostor.
Sve je počelo kao posveta „Tragačima“, slavnom filmu Džona Forda iz 1956. godine. Na samom kraju, Etan Edvards (koga igra Džon Vejn), napuštajući ono malo porodice što mu je ostalo, se, iz osunčanih vrata, okreće ka zamračenom enterijeru iza sebe, i uhvati se za desni lakat. Ford je brilijantno postavio tu scenu da bi podvukao izolovanost i usamljenost Etanovog života, ali je Vejnov gest bila čista improvizacija, do koje je došlo tako što je, izlazeći u svetlo i preriju, iza kamere spazio Oli Keri, udovicu Herija Kerija, svog idola iz mladosti. Kao da je to nešto najprirodnije, Vejn je podigao levu ruku, pružio je do svog desnog lakta, i okrenuo se ka kameri, zamračenom enterijeru i nama u tami. Heri Keri je to često radio u filmovima koje je mlađašni Vejn gledao u svom Glendejlu u Kaliforniji, trošeći u bioskopu sve vreme i sav svoj džeparac.
Za mnoge od nas iz osamdesetih, ta scena je suština „Tragača“, filma koji pokriva mnogo toga, od neprilagođenosti, otuđenosti, potrage za identitetom, do analize društva zasnovanog na nasilju. A sve su to postale ključne teme naših života, vrlo brzo posle zlatnih osamdesetih, kada smo se, prateći trag, mnogi od nas rasuli po belom svetu.
Kele je danas u Njujorku, Koja i ja u Londonu. Pripremajući materijal za izložbu, poslao sam baš ovu fotku Keletu. Na Vajberu mi je, u sekundi, stigao brz i jednostavan odgovor:
Tragači još uvek tragaju.
Predrag Popović
London
8 April 2023.
STANISLAV MILOJKOVIĆ
Prvi put sam čuo Šarla Akrobatu, najverovatnije na Studiju B, mislim da je bilo na Diskomeru. To je bilo skroz drugačije od ostale muzike tog doba i jako mi se dopalo. Kasnije sam čuo i Disciplinu Kičme, a tek je to zvučalo drugačije. U to neko doba sam i počeo da sarađujem sa Omladinskim novinama i da idem da fotografišem koncerte. U to vreme smo se svi manje više znali, makar smo klimali jedni drugima glavom, nije ni bilo mnogo mesta gde se sviralo i uglavnom se muvala ista ekipa. Koju sam upoznao prilikom jednog intervjua za Omladinske novine i tako se i zvanično upoznali. Ubrzo me je Koja i zvao da ih fotografišem i ta saradnja je nastavljena do danas.
Meni su posebno drage fotografije ispred Akademije iz 1987.
ANDREJA KMETOVIĆ
Idemo, dakle, onako iz glave….
Koju sam sreo prvi put krajem 1980-ih na Akademiji, a kasnije i u Domu omladine Beograda, za vreme legendarnih EKV koncerata.
Kojine „Čudna šuma“ i „Tata i mama“ su izludele moje roditelje na repeticiju, ali me je uvek pomerao taj njegov funki ritam gruv. On je furao bas-bubanj fazon pre svih ovih The White Stripes, Royal Blood, The Black Keys grupa.
U Londonu, dok sam snimao koncerte u Zoo Baru na Lester skveru, tokom jedne od svirki Koja mi je postavio pitanje: „Treba nam jeftin gerila-spot za novi CCTV album“. Koja je bio začaran celim tim CCTV fazonom – Big Brother is watching you.
CCTV video smo izveli u kompletnoj gerila taktici. Restlovi 16-milimetarskog filma kao materijal za snimanje. Vikend „pozajmljena“ boleks kamera. Snimanje po ulicama Kamdena bez dozvola i pentranje na binu za vreme Electric Ballroom koncerta, uvek će mi ostati urezani kao nezaboravni momenti.
Koja je uvek imao jasnu viziju sa svojim animacijama šta želi, ali isto tako bi prihvatao sulude improvizacije za šta su Beat i Gofie uvek bili takođe.
Kad smo igrali basket, znao je da se gura i nije imao loš šut od table, ali mu je bas gitara bolje stajala nego lopta.
Stalno smo imali argumente Hendrix vs Prince, njemu je Jimi bog. Mog brata je pustio u prvi red rasprodatog koncerta na Exitu u Novom Sadu.
Koja je prijatelj, Koja je zeleni zub sa šarenim Očima na Hendrix frekvenciji.
Želim mu sve najbolje još dugo vremena.
NEMANJA ĐORĐEVIĆ
Sa Disciplinom sam odrastao i mislim da je to jako uticalo na moj kasniji život. Ne samo na dalje otkrivanje muzike, nego i na život uopšte. Sa disciplinom se živi. 2008. godine Disciplina Kičme je gostovala u mom rodnom Vranju, u sklopu Balkan Streets Festivala. Pošto sam kao fotograf radio festival, jedva sam čekao premijerno gostovanje Koje i ekipe u malom Vranju i kako će ga publika prihvatiti. Prostor je naravno bio krcat, što starijih i iskusnijih, ali i jako mladih ljudi. Kako je Koja okinuo prvi ton na gitari, masa je prosto odlepila. Željna dobrih koncerata i neumorna vranjska publika je od samog početka nastupa počela da organizuje šutke u masi, koje su bukvalno trajale do samog kraja koncerta. Koja je bio totalno zbunjen i našao se u čudu zato što to nikada nije doživeo – da se na njegovim nastupima napravi takva energična atmosfera i da se masa ponaša kao na nekom pank koncertu. Atipično za njega, nije umeo, ali nije se ni trudio, već je razvukao osmeh i držao ga je na licu ponosno.
Najdraža fotografja sa postavke mi je sa nastupa na Kalemegdanu 2010. godine. Pored puno dima i nemirnog svetla, nastup je maltene prošao u siluetama muzičara, tako da sam se potrudio da zabeležim jedan kadar koji mi je jako drag. Iako se ne vide crte lica, stavom, karakterom i obrisom koji ispušta glasan zvuk, dovoljno je jasno o kome je reč. Ta fotografije je inače bila nekoliko puta izložena na mojim samostalnim izložbama u sklopu postavke „Senke zvuka“.
Bonus video: Glas, dirka, bas