3
Deluje mi da je moja generacija pri odrastanju u Beogradu imala više saosećanja i razumevanja za druge. Čini mi se da su deca danas surovija i bezobzirnija. Imali smo manje, bili mirniji i bilo nam je bolje, kaže Dušan Čavić u intervjuu za našu novu rubriku "Gde je sad tvoj Beograd".
Novinar i reditelj Dušan Čavić, deo čuvenog dvojca sa Dušanom Šaponjom, koji već godinama uspešno snima serijal Marka žvaka, je pravo beogradsko ili još bolje novobeogradsko dete, ali to je ista stvar, bez obzira na lokal-patriotizam. Čavić možda ponekad deluje kao šaljivdžija , ali on je čovek koji je i te kako osvešćen i koji se pored zabavnih tema, bavi i gorućim problemima kada je u pitanju njegov grad, ali i mnogo šire. Zanima ga društvo u kojem živi, u svakom smislu, i to se uvek vidi iz onoga što radi. Mnogi ga pamte i kao jednog od interesantnijih likova koji su radili na Radiju B92, i to u njegovo najbolje vreme.
Odrastao si u Bloku 70, i danas si vezan za taj kraj. Šta je to tako magično u bloku, osim reke, naravno?
– Sedamdeseti je uvek bio multi sredina, solitere su u startu krasili vojni, policijski i socijalni stanovi. Čini mi se da više osećanja gajim prema bloku nego prema domovini. Domovina mi menja oblik i imena, blok u kome živim od rođenja opstaje, njegove granice niko ne može da prekraja. Mnogo je betona i zapravo je ružno. Ali ima duše, promaje i šlifa. Na nekadašnjoj peščari na kojoj je pre gotovo 50 godina izgrađen blok je izraslo ozbiljno zelenilo, ponudu nam krase ex atomska skloništa, ex samački hotel, bazen u osnovnoj, Trskara, mnogo budala, kulova i divnih ljudi.
Koje ulice u Beogradu najviše voliš?
– Pošto su u proleće kada sve lista čarobne najviše volim Dositejevu između Skenderbegove i Gundulićevog venca i Dubrovačku u Zemunu između Rabina Alkalaja i Glavne.
Kada otputuješ negde pa te uhvati nostalgija, šta je to na šta prvo pomisliš, šta je u tvojoj glavi simbol Beograda?
– Kada otputujem, posebno na duže, probude se u meni rodoljubiva osećanja, vezana prvenstveno za zemlju iz koje dolazim. Što se tiče Beograda Meštrovićev Pobednik je prva i zicer asocijacija. Njegov lik mi je urezan u koru mozga.
Ima li nešto pozitivno u Beogradu u poslednjih par godina?
– Pozitivno je što možeš da vršiš separaciju đubreta ako hoćeš i što se parkovi uopšte i održavaju.
Šta ti najviše smeta i šta te nervira u Beogradu?
– Smeta mi što u bloku ne vidim reku od splavova, što se grad radi i gradi po meri privatnog kapitala a ne po meri građana, očigledan je apsolutni nedostatak bilo kakve strategije i plana pri promišljanju razvoja grada. Naročito me nervira sada već ustaljena praksa saniranja nekvalitetno izvedenih javnih radova, sve o našem trošku. Trg Republike, ulica 27.marta, Gospodska u Zemunu. Sve ovo, i ne samo ovo se prevrtalo par meseci nakon renoviranja.
Skoro ste ti i tvoj kolega Dušan Šaponja snimali putopisnu reportažu iz Lisabona, napravi nam paralelu između dva grada. Kolike su razlike, ima li nekih sličnosti?
– Otvoreni i rekao bih dobronamerni ljudi su zajedničko Beogradu i Lisabonu. Zapanjilo me je što je tamo mahom jeftinije. Od kafe u kafiću (80 centi) i hrane, do toga što je prevoz Uberom jeftiniji od sličnih varijanti prevoza u Beogradu.
Kakvi su ljudi u Beogradu danas? Koliko se razlikuju u odnosu na tvoje detinjstvo pre 30-40 godina?
– Deluje mi da je moja generacija pri odrastanju imala više saosećanja i razumevanja za druge. Čini mi se da su deca danas surovija i bezobzirnija. Imali smo manje, bili mirniji i bilo nam je bolje. I odrasli su u većem tesnacu postizanja, nema se naročito vremena za prepuštanje i uživanje.
Najbolji ljudi koje je Beograd iznedrio, značajni i važni za tebe?
– Ljilja, Trba, Aca, Buba, Čađa, Muja sa aerodroma, i svi ostali ljudi sa margine koji sole i bibere duh i mentalitet ovog grada i koje sam imao sreće da upoznam baveći se svojim poslom.
Najbolji beogradski film?
– “Davitelj protiv davitelja”. Sentimentalno savršenstvo nastaje kada je glavni junak prodavac karanfila koji uskoro puni 50 godina i zove se Pera Mitić, kada mu je majka ljubiteljka operskih arija i tretira ga kao dete, kada Peru Mitića vređaju devojke koje odbijaju njegove karanfile i kada se lik policijskog inspektora naziva Ognjenom Strahinjićem.
Najbolji beogradski bendovi?
– Disciplina kičme, Robna Kuća i Kazna za uši. Ovi bendovi su obeležile dane kada sam po 300 na sat upijao i doživljavao muziku.
Najveći beogradski pisac i najbolja beogradska knjiga?
– Teško pitanje, odlučujem se za pisce meni bliske generacije. Milena Marković i Srđan Valjarević. Njena “Deca” i njegov “Komo” ako baš moram nešto da izdvajam. Divim im se.
Pratiš li novi sleng u gradu i da li te je privukao neki izraz?
– Gaseri. Jak mi je izraz sam po sebi i dugo nisam shvatao koji mu to tačno dođu gaseri dok mi na kraju nije svedeno da mi oni dođu isto što i nekadašnji dizelaši. Izraz mi je sam po sebi moćan.
Šta novo spremate ti i Šaponja? Biće neko iznenađenje?
– Nadamo se odlasku na snimanje u jedno selo u ruralnim predelima jedne istočnoazijske zemlje. No najveće iznenađenje će biti ukoliko u skorijem roku privedemo kraju produkciju naša dva dokumentarna filma koja snimamo deset godina.
Bonus video: Dušan Čavić i Dušan Šaponja, autori serijala Marka-Žvaka
