0
Ne budite komotni i lenji, nemojte se zadovoljavati onim što ste napisali, već posmatrajte društvo u kojem živimo i postavljajte pitanja, kaže za Nova.rs dramski pisac Bernhard Štadler.
Piše: Slavica Pešić
Konferencija evropske mreže dramskih pisaca „Fabulamundi – Novi glasovi“, koja je nedavno u Beograd „dovela“ 19 najizvođenijih evropskih dramaturga, bila je prilika da se sretnemo i sa autorom Bernhardom Štadlerom.
A projekat „Novi glasovi“ nastao je kao vid osnaživanja mladih dramaturga kroz radionice, koje za njih drže uspešni evropski autori. Pored radionica, do sada su konferencije partnerskih organizacija i 19 pisaca održane u Rimu, Veneciji i Parizu, a poslednju, održanu u Beogradu od 5. do 7. oktobra, organizovao je Hartefakt.
Beogradski članovi ove evropske mreže su Biljana Srbljanović i Patrik Lazić a od ove jeseni i mlade autorke Tara Mitrović, Sofija Dimitrijević i Jana Milivojević.
Tokom beogradske konferencije gosti mreže upoznali su se sa aktuelnim pozorišnim repertoarom Hartefakt kuće, Narodnog pozorišta i Bitef festivala, a bili su organizovani i susreti s predstavnicima lokalnih pozorišta, poput Ateljea 212, Boško Buha, Malog pozorišta Duško Radović i nacionanog teatra, kao i poseta Fakultetu dramskih umetnosti.
Evropska mreže dramskih pisaca Fabulamundi, u kojoj Srbiju predstavlja Hartefakt, pokrenula je dvogodišnji projekat „Novi glasovi“, s ciljem da se do 2025. godine realizuje 66 radionica kreativnog pisanja u devet zemalja.
A dramski pisac Bernhard Štadler, koji je boravio u Beogradu, bečkoj pozorišnoj publici poznat je još od 2003. godine kada se u čuvenom Burgteatru predstavio s nagrađivanom dramom „Transdunavsko sanjarenje“. Isto pozorište naručilo mu je potom komade „Mariedl kantina“ i „Nijanse“, a onda su ponude počele da stižu iz svih teatara s nemačkog govornog područja – od Graca do Hamburga. Potom i porudžbine iz regiona, ali i iz Bratislave, gde je dugo igran Štadlerov komad “Noć bez zvezda”. Briljirao je Bernhard Štadler adaptirajući i klasike “Parsifal”, “Don Kihot” i “Robinzon Kruso” u pozorištu za decu, kada je i otkrio da ga interesuje teatar za najmlađe.
Dramski pisac je jednom prilikom kazao da preispitivanje sebe kao autora o tome šta znači pisati komad za pozorišnu scenu ne prestaje nikad, i zato na početku razgovora za Nova.rs Bernhard Štadler, uprkos velikom iskustvu, otkriva da je i posle toliko godina karijere još uvek „na putu da sazna“:
– Zato sumnjam da mogu dati dobar ili zadovoljavajući odgovor. Ali, pokušaću. Svakako je važno da ne budete komotni ili lenji, da se ne zadovoljite onim što ste već uradili i napisali, već da ostanete pažljivi. Posmatrati otvoreno svet, društvo u kojem živimo, postavljati pitanja i, tvrdim, uvek preispitivati sebe kao autora. Drugi važan aspekt, posebno za dramskog pisca, jeste činjenica da sebe ne smemo da doživljavamo kao usamljene ratnike. Naše drame nisu gotove kad napišemo reč – „kraj“. Naprotiv, tek tada pokreću umetničke procese.
Jedan od glavnih ciljeva mreže „Fabulamundi“ su radionice namenjene mladim piscima. Šta ste na radionicama savetovali mlađe kolege, a i koje im inače sugestije dajete kako bi postali bolji profesionalci?
– Mislim da se ne radi o tome da postanete bolji, već o tome da se okušate što pre kao mlad autor. I govorim im da bi trebalo da budu što slobodniji i raznovrsniji bez pritiska – „biti dobar“. Što više prilika dobijete, više iskustva steknete i automatski ćete postati bolji. Drugi savet bi mogao biti da se ne plaše grešaka.
Internet nas bombarduje raznim kursevima kreativnog pisanja. A verujete li da se pisanje može na taj način naučiti?
– Ne. Ne baš. Ali, naravno, možete pronaći neke ideje ili vežbe koje bi vam mogle biti od pomoći. I kao i uvek, od vas kao pojedinačnog umetnika ili pisca zavisi šta ćete uzeti ili odbiti od tih ponuda.
Još kao veoma mlad pisac dobijali ste narudžbine od pozorišta, a potom i najprestižnije nagrade za predstave. Utiče li to na kreativnost, i vidite li to kao podršku ili prepreku?
– Naravno da je bilo sjajno dobiti te nagrade, jer privlače veliku pažnju. To je posebno važno za mladog dramskog pisca, jer vas niko ne poznaje kada počinjete, i odjednom najvažnije pozorište u zemlji – Burgteatar postavlja vašu predstavu! To je bilo super. Naravno, postojao je i određeni pritisak koji je došao s tim uspehom, zato što pozorišta očekuju da uvek radite na određenom nivou.
Već dugi niz godina sa švajcarskim kolegom Andreasom Sauterom koautor ste veoma uspešnih predstava. Koliko takva saradnja doprinosi razvoju veštine pisanja?
– Ova saradnja je bila i ostaje veliki poklon za mene. Takođe, veoma utiče na moj razvoj kao dramaturga. Andreas i ja smo se upoznali na univerzitetu u Berlinu, gde smo oboje studirali dramaturgiju. Sasvim slučajno, pokušali smo da napišemo nešto zajedno i otkrili da smo obojica uživali. Našu saradnju možete zamisliti kao pozorišnu probu u kojoj improvizujemo s tekstom, dijalozima i likovima naših komada. A ta zajednička saradnja, naravno, utiče i na nas kao na pojedinačne autore. Uvek kažemo da smo tri autora, jer naše zajednički napisane drame niko od nas ne bi napisao sam. I veoma se razlikuju jedna od druge. A tu je još jedan aspekt: imamo jedno drugo za prvog čitaoca svakog od naših dramskih tekstova, što je veoma značajno za obojicu.
Dosta ste pisali za decu, počev od onih najmlađih starih samo tri godine, pa do nešto starijih. A kako ste pronašli pravi ton za tu publiku?
– Postoji citat koji, nažalost, ne znam ko je rekao, ali smatram da je veoma istinit: „Možete pisati za decu kao što biste pisali za odrasle, samo bolje.” Za mene je važno da i mlada i odrasla publika uživa u tim predstavama. Zato ne koristim jezik koji je „prikladan za decu“, već poetski.
Koliko vam je poznata savremena srpska drama? Imate li ovde omiljenog autora?
– Nažalost, ne poznajem dovoljno srpske dramaturge niti predstave, da bih dao zaista dubok odgovor. Naravno, tekstovi Biljane Srbljanović su mi poznati i uticali su na mene od kada sam počeo i sam da pišem. A Patrika Lazića sam upoznao kroz saradnju sa Hartefaktom i evropskom mrežom Fabulamundi. Jako mi se sviđa njegova predstava „Naš sin”. Na konferenciji, koja je održana u Beogradu, saznao sam i za konkurs za savremeni dramski tekst koji Hartefakt organizuje svake godine i na koji se prijavi više od 150 autora sa svojim neobjavljenim dramama. Taj broj je impresivan i pokazatelj da kod vas postoji jaka i živa scena za savremenu dramu.
Bonus video: JDP u Mariboru
