6
U društvu u kojem je normalizovano nasilno i verbalno i neverbalno ponašanje, uz kome se nasilnici i ratni zločinci veličaju kao heroji, ovi tragični događaji nastupaju kao posledica svega toga, kaže za Nova.rs profesorka FDU Milena Dragićević Šešić.
– Izbegavamo suočavanje sa nasiljem i nasilnicima čak i onda kada su to pojave koje tek počinju. Nastojimo da opravdamo ili da zataškamo pojavu umesto da ceo sistem nađe načina da se, bilo da je reč o nasilju u radnoj sredini, u školama, ili u gradskom prevozu, suoči i uhvati ukoštac sa rešavanjem problema. Teško je očekivati da bilo ko sam preuzme odgovornost. I porodice i institucije, a posebno relevantne ustanove za podršku moraju da nađu načina za koordinirano delovanje. Vidimo da čak i kada se tragični događaj desi on ustvari, s jedne strane budi empatiju i veliku društvenu energiju koja je usmerena na rešavanje problema tako da se takvi događaji nikada ne ponove, a sa druge medijska izveštavanja koja u fokus pažnje stavljaju počinitelja mogu kod labilnih i isfrustriranih osoba da proizvedu želju da se i oni istaknu na sličan način – objašnjava za naš sajt profesorka FDU.
Zato je Dragićević Šešić, kako naglašava, apsolutni protivnik bilo kakvih dozvola za držanje oružja bilo kome, sem službenim licima na odgovarajućem radnom mestu:
– Oružje u porodicama sa decom, bez obzira kako pažljivo bilo držano, a mi nismo baš narod poznat po svojoj pažljivosti i odgovornosti, prosto će lako naći put do dečjih ruku, i tragičnih događaja, od nehotičnih ubistava braće i sestara do namernih ubistava – smatra naša sagovornica.
Bilo je već dovoljno toga ovde, kako podseća, i trebalo je pitanju naoružanog srpskog naroda da se posveti mnogo veća pažnja, pogotovo ako se uzme u obzir da smo po svim pokazateljima prvi u Evropi po oružju po glavi stanovnika.
– Ima naša narodna poslovica koja kaže „bolje sprečiti nego lečiti“. U ovom slučaju sasvim sigurno je bolje sprečiti da oružje bude lako dostupno bilo kome, a pogotovo da bude blizu onih koji su već dovoljno traumatizovani na različite načine, bilo da je reč o sećanjima i traumama iz rata, ili bilo kojih drugih trauma. Nasilje počinje rečima i neprepoznavanjem nasilnika ili herojizacijom ili podržavanjem nasilnika kao sposobnog, spretnog. Odnosno divljenjem kako od grupa vršnjaka do medija onome ko čini nasilje bilo u učionici ili Narodnoj skupštini. Jasno je da nasilničko ponašanje ovde ne da nije kritikovano, već je veličano i podržano, kako od strane državnog sistema tako i medija. Neophodne su debate u sferi kulture, umetnička dela koja će se baviti ovim fenomenima, i mora se jasnije stati na put svakom nasilju, od onog koje nam se čini benignim, do verbalnog nasilja onih koji imaju moć u društvu – zaključuje Milena Dragićević Šešić.
Bonus video: Da li će nove mere sprečiti nove zločine
