0
Univerzitet na kojem radim ima u svoj rad uvrštenu strategiju protiv diskriminacije. Teme u vezi sa polnim ili rodnim identitetom su deo nastave, a studenti imaju punu podršku kada odluče da svoje završne radove prave baš o takvim temama. Studenti najčešće biraju teme koje su im bliske, pa smo u skorijoj prošlosti imali grafičke novele o aseksualnosti, transrodnosti, muškosti, problemima sa kojima se suočavaju žene u patrijarhalnim sredinama, homoseksualnosti, rasnoj i religijskoj diskriminaciji, kaže za Nova.rs Dragana Radanović.
Piše: Nikola Marković
U izradi stripa „Dosta je sa ćutanjem“ inspirisanog pričama interseks osoba, koji će biti predstavljen na predstojećem Sajmu knjiga 25. oktobra u 16 sati na štandu Francuske, učestvovao je šestočlani kolektiv. Uz Kristiana Ranđelovića, predsednika Udruženja XY Spektrum, koscenariste i prve vidljive interseks osobe u Srbiji, na stripu su radili poznati autori/ke domaće strip scene: koscenarista Pavle Zelić i strip autorke Jana Adamović, Dragana Radanović, Danica Jevđović i naša sagovornica Ana Milojković Omi, a izdavač je System Comics iz Beograda.
Ovo je prvo izdanje ove vrste u Srbiji, čiji je inicijator udruženje XY spektrum – Organizacija za polno i rodno varijantne osobe, a donosi nam četiri autentične, samostalne priče i umetnička dela sa ključnim porukama i informacijama suptilno utkanim u tkivo stripa – kadrove, table i dijaloge.
O radu na stripu „Dosta je sa ćutanjem“ ovom prilikom razgovaramo sa Draganom Radanović, jednom od četiri strip autorke iz kolektiva Stripotetke, koji i sam nastupa iz angažovane pozicije u cilju afirmacije autorki na domaćoj strip sceni.
Na stripu ste radili sa koscenaristima Kristianom Ranđelovićem i Pavlom Zelićem. Koliko vam je ovakav kolektivni rad drugačiji i izazovniji od stvaranja u svojstvu samostalne autorke?
– Kolektivni rad uvek ima svoje prednosti i mane. Sa jedne strane činjenica da nisam donosila sve odluke sama je bila olakšanje, i da sam mogla svoje ideje da podelim sa njima i vidim da li su moja vizuelna rešenja dobra, ili je potrebno još malo raditi na njima. Takođe, ceo proces je išao jednostavnije, jer su se odluke donosile kolektivno, što je ubrzalo proces. Što se tiče mana pri kolektivnom radu, više ljudi znači i više ideja, a vreme i budžet su ograničeni. Tako da, na žalost, nismo mogli sve ideje da inkorporiramo u priču, ali će nadam se biti prilika u budućnosti. Rad sa Kristijanom i Pavlom je veoma prijatan i profesionalan, poštovali su se rokovi, uvažavala se drugačija mišljenja i sve to uz dozu humora. Proveren recept za uspešnu saradnju!
Živite u Belgiji gde se stripom bavite i na akademski način. Koliko je ova sredina, koju s pravom smatramo naprednom na polju strip umetnosti, senzibilisana za ovakve teme? Premda ste spomenuli da se ranije niste susretali sa stripovima o interseks osobama, da li ste ipak imali neku teorijsku ili praktičnu polaznu osnovu iz vašeg prethodnog akademskog rada ili iskustva čitateljke stripa u zapadnoj Evropi?
– Univerzitet na kojem radim ima u svoj rad uvrštenu strategiju protiv diskriminacije. Teme u vezi sa polnim ili rodnim identitetom su deo nastave, a studenti imaju punu podršku kada odluče da svoje završne radove prave baš o takvim temama. Studenti najčešće biraju teme koje su im bliske, pa smo u skorijoj prošlosti imali grafičke novele o aseksualnosti, transrodnosti, muškosti, problemima sa kojima se suočavaju žene u patrijarhalnim sredinama, homoseksualnosti, rasnoj i religijskoj diskriminaciji…
Belgijska umetnička scena je definitivno senzibilna na ove teme. Mada mora još da se radi na senzibilizaciji belgijskog društva. Situacija je svakako mnogo bolja nego kod nas. Što se teorije tiče, ovakve teme i strip se često pominju u teorijskom istraživanju stripa. Najsvežiji primer iz glave je doktorska disertacija kanadske umetnice Marthe Newbigging u kojoj ona kroz strip istražuje svoje queer detinjstvo.
Koliko vam je rad sa Kristianom na stripu pomogao da sagledate ovu temu na kompleksniji i temeljniji način?
– Nisam bila toliko upoznata sa životima interseks osoba pre upoznavanja Kristiana. Iako su me teme poput autonomije tela (glavna tema jedne od priča) oduvek zanimale sa feminističkog aspekta autonomije ženskog tela koje je često izloženo društvenoj kritici, tek u razgovoru sa Kristianom sam shvatila specifičnosti kroz koje polaze interseks osobe. Kristian je bio neprocenjiv izvor ličnih priča interseks osoba, što je ove priče učinilo bliskijim i autentičnijim nego da sam ih čula kao deo neke statistike na TV-u. To su pravi ljudi i njihovi problemi su stvarni i svakodnevni, i dešavaju se u situacijama i prilikama koje drugim ljudima ne predstavljaju problem.
Na koji način ste razmišljali o vizuelnom aspektu stripa u domenu vaše strip priče?
– Trudila sam se da se moj karakter ne razlikuje ni po čemu od jedne mlade i urbane osobe. To može biti svako od nas. Bilo mi je bitno da zaobiđem stereotipne prikaze, te junakinja ne izgleda kao neko koga bi društvo izolovalo zbog izgleda. Ono što je možda zanimljivo, u delovima u kojima junakinja pronalazi snagu da ode u Berlin i sazna više o interseks osobama, obučena je u boje interseks zastave, a njen outfit – ljubičasti šal preko žutog džempera – simboliše njeno prihvatanje interseks zajednice. Taj detalj je suptilan, pa je moguće da ljudi i ne primete, ali ima svoju simboliku u okviru priče.
Da li je teško pomiriti potrebu priče da bude angažovana i sa jasnom poentom, a istovremeno umetnički suptilna i nijansirana?
– Teško pitanje. Angažovane teme se uvek tiču neke vrste ljudske nepravde, i moj pristup je da ne pametujem i ne morališem puno i dopustim čitaocu da upozna karaktere koji trpe nepravdu. Ali da ih zaista upozna, kao da razgovara sa njima. Da mu možda prikažem tu nepravdu iz ugla na koji možda nije navikao/navikla, i povežem to sa čitaocevim ličnim iskustvom. I mislim da je bitno nepravdu pokazivati na jedan nedramatičan način, kako se ne bi izvitoperila u nešto sa čime ljudi ne mogu da se poistovete, ili ne žele da dotaknu, jer je puno emocionalnog naboja.
Na stripu ste radili sa koleginicama iz Udruženja Stripotetke. Kako ste doživeli „njihove“ priče iz ovog strip albuma i koliko ste jedna drugoj bile podrška u praktičnom radu?
– I odabir rada na pričama je bio dogovor među nama. Prvo smo videle koja priča kojoj najviše „leži“, a nakon toga i međusobno delile skice i tražile savet ako bismo negde zapele. Da otkrijem čitaocima, da neke od soba glavnih junaka imaju sličnosti, jer su neka od rešenja bila inspiracija za više autorki. Ja sam imala blokadu na dva mesta u mom stripu, u vezi sa načinom na koji sam želela da prikažem emocionalno stanje mog karaktera. I vi onda možete da sedite sat vremena i da nemate rešenje, a kada pitate koleginicu ona vam da rešenje u dve sekunde. Kao što već rekoh, više glava – više ideja, pa je to bio i recept i sa Stripotetkama.
Bonus video: Da li je srpska scena najjača do sada
