0
I 1991. godine kada sam pisao roman, sve mi je govorilo da nas očekuje loša večnost. To je kao ona temperatura 37,2. Traje, niste zdravi, a niste ni mnogo bolesni da bi umrli. Vučete se. Upravo mi živimo to, kaže pisac Dragan Velikić za Nova.rs.
Velikić će biti gost na „Noći knjige“ koja se održava od danas do nedelje, kada će predstaviti reizdanje svog romana „Hamsin 51″ iz 1993. godine.
Nije slučajno odabrano da se ovaj roman baš sada objavi u novom izdanju jer se njegova radnja odvija 90-tih godina, ali sa finalom tri decenije kasnije – u 2022. godini.
Zastrašujuća stvarnost rata koji drobi junakovu domovinu, prisutna je na početku u 1991. godini, a posledice iste te pustošne “stvarnosti“ nalaze se i na kraju, kao autorova futuristička projekcija rasutih života i sudbina nakon smiraja aktuelne istorijske pošasti. To je roman o najnovijoj srpskoj intelektualnoj emigraciji stvorenoj tragičnim raspadom SFRJ.
– Pisao sam roman 91/92. Moji junaci su se kretali u prostoru i vremenu u kojem sam se i ja kretao i doživljavao sve to. Želeo sam da jedan od likova bude rođen devedesetih i da ga pratim do nekog zrelog dobi. Opredelio sam se za godinu 2022. Bio mi je zanimljiv datum i ti brojevi. Nisam kabalista, ali numerologiju volim. Budući da je moj junak modni kreator, za jesen 2022. sprema kolekciju „Hamsin“ što na arapskom znači 50. Takođe, hamsin je vetar koji u saharskoj pustinji duva 50 dana. To je crvenkasta prašina koja stiže i do Evrope. Hamsin 51 je u stvari dan posle, posle katastrofe, smiraj i to bi trebalo da bude 2022. godina. Ali, pre toga mora da se desi neki tektonski poremećaj u jesen. Strašno je bilo kad je krenulo sve sa Ukrajinom. To je jedna od ozbiljnih priča koja može da ima strašne posledice – objašanjava Velikić.
Šaljivo kaže da nije „neki beli mag“ i da se takvim prognozama ne bavi, ali kada krene da obrađuje određeni prostor i vreme normalno je da sagledava širu sliku i posledice.
– Tamo negde 1992. kada sam pisao roman, napisao sam i tu rečenicu koju sam zaboravio pa me je Predrag Marković podsetio – jedno poglavlje počinje: „Krajem proleća 1999. godine Beograd je opet posleratni grad“ to je upravo juni – prestanak NATO bombardovanja te godine – ističe Velikić i dodaje:
– To je jedna koincidencija. Pokušao sam da zamislim šta će biti kroz 30 godina. Sve mi je govorilo da neće biti ništa. Da će biti jedna loša večnost u kojoj mi živimo. To je kao ona temperatura 37,2. Koja traje, niste zdravi, a niste ni mnogo bolesni da bi umrli. Vučete se. Upravo mi živimo to. Ne znam šta će biti, ali da se karta Evrope iz mog romana menja, pokazuje ova situacija sa Ukrajinom – veću promenu granica nisam video posle Drugog svetskog rata i ne znamo šta će sve to tek doneti.
Na pitanje, kada bi sada pisao roman koji gleda toliko godina unapred, koja bi „fikcija“ bila, kaže:
– Napisao bih ono što mi izgleda za narednih 10, 15 godina, a to je večno vraćanje istom. Mi smo se preporučili za deponiju Evrope u svakom pogledu. Naravno da je o nekoj Evropskoj uniji smešno govoriti jer to u krajnjoj liniji odgovara i jednima i drugima. EU ne odgovara da kaže dosta, jer zasnivaju politiku demokratičnosti upravo na tome. Mi smo svesni da je mnogo porcelana polomjeno od strane nekih koji su ušli, a tu ne mislim na Hrvatsku. S druge strane, ovaj režim onog trenutka kada bi uveo EU u Srbiju, morao bi da se katapultira. I tamo postoji korupcija, da se razumemo, ali u neuporedivo manjem obimu. Međutim, postoji sistem i institucije i stvari se rešavaju – kod nas ne. Mi bauljamo – zaključuje Velikić.
Prevodi na albanski
U Albaniji je nedavno preveden Velikićev „Islednik“, a uskoro će biti i roman „Bonavia“. Na Kosovu je ranije preveden „Ruski prozor“. O važnosti komunikacije u književnosti dvaju zemalja kaže:
– To je uvek neka manjina, ali bez nje bi bilo još gore. Jako je važno prevođenje, jer tamo gde postoji poznavanje, manja je mogućnost da bude manipulacije.
Bonus video: Veče sa Ivanom Ivanovićem – Dragan Velikić
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare