6
Prvi put sam u ‘Centar Sava’ ušao kao zemunski tinejdžer. Nama je to bila nulta godina panka, našim roditeljima trijumf Tita i pokreta nesvrstanih.
Piše: Dragan Kremer
Danas bi se reklo, nedugo posle iventa `Gadafi ante portas`, kongresni (i poslovni, možda i kulturni?) centar ‘Sava’ zaživeo je u našoj javnosti. Prvo smo ga razgledali šetnjama po iznutrici nalik svemirskom brodu iz jeftinijih filmova, i mislili da su glavna atrakcija moderni šankovi. No pravi adut bila je dvorana srednje veličine (preko 3600 sedišta) koja je baš nedostajala glavnom gradu. I to, zvalo se, univerzalna sala: klasika preko mere ’Kolarca’, džez van elite, opera i balet mimo teatra, pozorište sa razdrljenim kulisama, i filmovi, filmovi…Biseri Beograda – Fest, džez-festival i ostali, urasli su i tu, za tada mlađe postovećeni sa SC a ne s mestima svog nastanka. Čak se i estrada trudila da bude bolja jer su uz ogromnu binu išli tehnika i drugi uslovi za ozbiljniju produkciju.
Pročitajte još:
Podudarilo se to i sa sve češćim gostovanjima stranih zvezda, dorasli smo da nam nije blam ako se na koncertima može udobno sedeti. Meni su najdraži bili oni događaji u kojima bi se bilo gde drugde jedva moglo uživati, recimo dvostruki programi Francuskog kulturnog centra sa džez-koncertom i potom odličnim džez-filmom kao što je Round Midnight, na džinovskom platnu i koncertnom ozvučenju; ili kasnije, prve Noći reklamoždera. Dotad smo već naučili da i po svetu postoje slični objekti, poprišta nekih čuvenih festivala. Po ugledu na njih SC je doživeo i svoj vrhunac, u punoj snazi koristeći sopstvene kapacitete, pred leto 1991. kad je napravio Summertime Jazz, Blues…and World Music festival. Pokazalo se međutim da mu je to bila i labudova pesma – doslovno tih dana počeo je ratni raspad SFRJ. Čuvene luksuzne delegatske jedinice zalud su čekale republičke glavonje, ubrzo su komercijalizovane za novobiznismene, a hodnici suženi preskupim buticima.
Imao je SC još sjajnih trenutaka, meni najdraži je povratnički koncert grupe „S vremena na vreme“ kom sam pomogao, usred hiperinflacije jeseni ’93. Ipak, srozavanje te ustanove je bilo neminovno sa smanjivanjem države – sa saveznog na republički pa gradski nivo – i prevladalo je loše održavanje, u najširem smislu. Ogromne staklene površine su zamućene, spolja se sve slabije videlo šta se radi unutra, a upravljanje je u suštini ostalo lenjo-do-koruptivno socijalističko. Šank ispred velike dvorane nikad nije postao ni bolji ni brži.
U XXI veku SC nije reagovao na novu konkurenciju, ni na programsku tj. koncertnu širom Beograda i Srbije, niti na poslovnu nedaleko s iste strane Save. Zamirao je kao i koncept kulture-za-mase, sve dok nije postao zagrobni spomenik titoizma i SFRJ. Dugo je nadživeo svoju matičnu luku, i skidanje s budžetskih jasli potapa ga kao Titanik. Opet se država pokazuje kao najgori vlasnik – uključujući prekasnu prodaju i izbor kupca.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
