0
Stormzy je najnoviji "čovek od gvožđa" muzičke scene, naizgled neuništiv dok svojim mišićavim dvometraškim telom stupa okolo.
Ovaj muzički super-junak ima dovoljno reči i kuraži da svakom kaže ono što mu pripada, za šta je prošlog leta dobio priliku sa velike scene verovatno najvažnijeg savremenog muzičkog festivala kakav je Glastonbery, na kome je legendarno nastupio u ulozi headlinera – koristeći priliku da izgovori celu istoriju svoje zajednice, kao prva britanska crnačka zvezda koja je uspela da nastupi pod najvećim svetlima šou biznisa. Njegov aktuelni album odmah posle Nove godine stigao je na prvo mesto tamošnje top liste. Dospeo je na naslovnu stranu časopisa Time, kao „lider sledeće generacije“. Ali, nije sve bilo tako svetlo donedavno.
Problem sa hip-hopom u Velikoj Britaniji oduvek se krio u epigonstvu – isuviše pod moćnim uticajem kolega sa druge strane Atlantika, ostrvski reperi su se još od pojave Dereka B-ja sredinom 1980-ih, borili da ostvare kakvu-takvu autentičnost u odnosu na svoje američke uzore, i najčešće im to nije polazilo za rukom, uz časne izuzetke kao što su The Streets ili Foreign Beggars. Koliko je tamošnja muzička scena bila priznata u izmišljanju novih dance žanrova, kao što su jungle, drum and bass ili dubstep, i prodavanju istih celom svetu, toliko je još od transponovanja bluza tokom šezdesetih, bila neuspešna u prevođenju afroameričkih žanrova na british english. Čak i tamošnji soul više je savršena soul-pop stilizacija, nego što ima šmek prave stvari.
Najnoviji grime zvuk iz Britanije ima svoje očeve kao što su Dizzee Rascal, Plan B i Tinnie Tempah, svoju savest koje se odaziva na ime Skepta, svoje nove lude i hrabre junake kao što je Slowthai, i svoje popularno lice za široku javnost, kao što je Stormzy. Mada postoji od početka 2000-tih, tek u poslednjih par godina ovaj muzički oblik dospeo je do svoje završne, komercijalne forme, mimikrijom se uvlačeći u tokove hip hop kulture, ali čuvajući svoju uličnu samosvojnost. Stormzy se u tom procesu nametnuo kao katalizator i tumač novog street talka za široke mase, te njegova prva zvezda.
Drugi Stormzyjev album – „Heavy Is the Head“ (#Merky / Atlantic) – čini upravo ono što bi trebalo, lansirajući ga među najvrednije umetnike trenutka na širem planu popularne muzike, te stvarajući od njega posebno važnu kulturnu figuru današnjice i glasnogovornika afrobritanske manjine. Istinski sadržajan, pa i bolno ogorčen u svojim rimama, on uspeva da nas uvede u svet postmodernih gradskih bespuća u kome još uvek vlada solidarnost odbačenih. Veliki No1 hit „Vossi Bop“ sam po sebi je mini-fenomen, neodoljiva samohvališuća oda u sopstvenu čast, potpuno u stilu svih velikih crnih heroja, ali i Dušana Kojića Koje.
„Audacity“, „Lessons“ i „Crown“ govore o težini života i zahvalnosti za sve što nam na kraju ipak poklanja, dok se na nežnoj, više pop strani, u nekolicini pesama pojavljuju razni gosti, uvek pažljivo intergrisani u njegove priče – od najvećeg hitmejkera današnjice Eda Sheerana, do manje poznatih ženskih saučesnica kao što su H.E.R. ili Tiana Major9. Između je bilo mesta za mnogo opušteniji ton, koji zavodljivim grooveom dograđuje sliku o ljutitom momku i čini ga prihvatljivim za mainstream publiku što inače umire za ovakvom dozom cool ležernosti – „Pop Boy“, „Superheroes“ i „Do Better“ lepi su primeri njegovog londonskog šmekerskog fazona. Na kraju, tu je „Wiley Flow“ posvećen slavljenju postignuća jednog od ranih grime heroja, čime se naš junak odužuje svojim uzorima baš tamo gde treba i onako kako treba.
#related-news_0
Gledali smo ga kao ubedljivog performera na Exitu 2016, gde je stigao kao pravo otkriće i veliki talenat u najavi, pa možemo iz prve ruke da potvrdimo da je još onda bilo jasno da se radi o jednoj od onih scenskih ličnosti koje sa neodoljivom životnom energijom vladaju okolinom, oduševljavajući publiku. Opaka harizma prelivala se okolo dok je trčao u mestu svojim dugim nogama, dajući čitavim telom ritam pesmama – jer Stormzy živi svoju muziku.
Najnoviji razvoj Stormzyjeve karijere i ugled koji je svojim snagama zaslužio, savršen su odgovor svima koji sumnjaju da se u današnjim vremenima može biti neiskvarena autentična zvezda, koja ne samo da ne duguje ništa nekakvom marketingu, nego ne duguje nikome ama-baš-ništa.
„I could never die, I’m Chuck Norris
Fuck the government, and fuck Boris“
(„Vossi Bop“, Stormzy)