0
Debi album beogradske rok grupe Koikoi - „Pozivi u stranu“ kreira svoj svet i povremeno doseže muzičke vrhove kakve ranije nismo imali na našem jeziku. Radi se o nesvakidašnje originalnom bendu iz generacije predstavljene Hali Gali kompilacijom, koja je obeležila poslednjih par godina underground stvaralaštva u Srbiji.
Šta ima novo kod nas? Godina je 2021. i došli smo do toga da su Repetitor glavno moralno merilo u onom što je ostalo od ovdašnjeg rokenrola. Ne samo to, nego je i njihov prošlogodišnji, četvrti po redu album Prazan prostor među nama koji može i da ne postoji – po svim kriterijumima odličan, te će se priča o njihovom presudnom uticaju na ovdašnje mlade bendove samo produžiti u budućnost. O tome svedoči Hali Gali kompilacija koja je 2019. predstavila čitav niz zanimljivih sastava, uglavnom sličnog neo-pank i garažnog rokernol smera (Gazorpazorp, Vizelj, Sitzpinker, Sv. Pseta, Johanbrauer, Šajzerbiterlemon, Tipon, Proto tip, što uz dodatke Dogs in Kavala, Klotljudi i Džezbollah, čini celovit spisak onog najboljeg iz beogradskog undergrounda). Već četiri godine postoji i vrlo posećen Hali Gali festival, koji predstavlja ove grupe na zajedničkom masovnom okupljanju. To je matična scena odakle dolaze Koikoi.
Prva ploča ove grupe – Pozivi u stranu, objavljena je letos za ljubljansku izdavačku kuću Moonlee records, gde izdaje i Repetitor, pa su poređenja neminovna, a ponegde i očigledna u zvuku. Ako su Repetitor neka vrsta sjedinjenja Discipline kičme (po stavu) i ranih Partibrejkersa (po zvuku), onda su Koikoi naslednici Katarine II, i to baš tog prvobitnog dela njihove karijere, pre nego što su rešili da postanu pop grupa pod imenom Ekatarina Velika.
Takva začudna rokenrol muzika nije se čula na ovim prostorima još od vremena kad je Milan Mladenović našao svoj bend, a novosadska Luna izgledala kao da će preokrenuti ovdašnju scenu, 1982/83. Naravno, Darkwood Dub, Presing i Kanda, Kodža i Nebojša nastavili su tu liniju devedesetih, svako na svoj način, ali kombinujući rok s fankom ili elektronikom. Koikoi su u suštini klasičan alternativni rok bend, u onom starinskom smislu, koji je opet „in“.
Koikoi spadaju u postmodernu psihodeliju – u najboljim trenucima neočekivano evociraju uspomenu na pionire Jefferson Airplane, ali ima tu i tragova bendova iz američkih osamdesetih, od buke u stilu Sonic Youth preko kraut-motoričnosti Thin White Rope, do nežnosti jednih Mazzy Star. Ali oni su uvek u potrazi sa svojim, originalnim rešenjima: ovakvo superiorno slaganje muških i ženskih glasova nemamo priliku da čujemo svaki dan kod nas. Ono daje temelj vilinskoj atmosferi koja se proteže celom pločom, čineći od njihove muzike svojevrstan dijalog među polovima.
I to nije jedina inovacija: najuzbudljiva nova kreacija skrivena je u pokušaju da u tekstovima slede poetsku nit jednog Vaska Pope, nadrealistički iščašeno poigravajući se etno motivima. Ta nestvarna, asocijativna logika tekstova Koikoi, čini ih potpuno drugačijim od ostalih ovdašnjih bendova, i verovatno će otežati njihovu popularizaciju. Ovde su reči u potpunosti u funkciji muzike, nisu tu da bi nešto izdvojeno rekle – nego dočarale atmosferu, dopuštajući da se poruka samo nasluti. U tome je tajna njihovog albuma, koji nas poziva da otkrijemo skrovita vrata što nas vode u onaj svet skriven u nama.
Put ka njemu otkriva nam prelepa „Ogledalo je zrcalo“, noiseična pesma ujedinjenih muških i ženskih vokala, uz mnogo melodijskih promena koje nas pripremaju za neočekivana zbivanja na ovoj ploči. Hitčina „Misisipi“ sa snagom himne skače na nas i nosi sa sobom, menjajući se usred svog toka u ubrzanu dance fantastiku – moćna pesma, po svim standardima. Dve numere se okreću inspiracijama iz narodnog stvaralaštva – paganska fantazmagorija „Dodol“, kao i Hrast“, gde nas ženski likovi vode u balkansku elektro-mistiku.
Naslovna „Pozivi u stranu“ dolazi s pretećim ritmom, pevljivim refrenom i malim cikličnim gitarskim melodijama, što zajedno sažimaju celu istoriju alternativnog roka u 8 minuta. Gustina dešavanja na albumu je tolika da nekad ne uspevate da dignete glavu, a već vas zaskače novo iznenađenje.
Trenuci zamišljenosti nad sobom podsećaju na stvaran život i one momente kad zastanemo da se preispitamo nad tim šta radimo i šta nam se dešava: Plan u skoro rege maniru dočarava šetnju zapitanog junaka po urbanom pejzažu, dok je sanjiva „One koje bole boje se i vole“, atmosferična balada posvećena nekom u koga smo zaljubljeni, s uvodom na klavijaturama koji izvlači poređenja s Margitom Stefanović ili Jasminom Mitrušić – nedvosmisleno jedna od centralnih emotivnih epizoda ove ploče.
Kad najmanje očekujemo, odjednom sve za trenutak postaje ples, pa se tako numera „Krinolina“ nastavlja kao platforma za uvrnuti disko, dok je „Hangar“ neka vrsta rokerskog odgovora na Buč Kesidi, sa usamljeničkim clubbingom smeštenim u divljinu, odnosno industrijski okoliš nekog stovarišta. Pozivi u stranu se zaključuju čežnjivom „Kada ostari dan“, najviše podsećajući na Katarinu II („Jesen“ i „Kad krenem ka“ su negde utkane): „Svi počnu da liče na ljude, kada ostari dan“ – kao da nam kroz ove mlade osobe prošlost nešto novo poručuje.
Na kraju ostajemo pomalo omađijani, jer su Koikoi, odnosno Marko Grabež (gitara, vokal), Emilija Đorđević (bas, vokal), Ivana Miljković (klavijature, gitara, vokal) i Ivan Pavlović Gizmo (bubnjevi, semplovi), napravili nešto što odudara od svega što smo do sad imali priliku da čujemo u ovim krajevima. Retko se dešava da na našem jeziku slušamo ovako inspirativnu, višeslojnu muziku koja izmiče kategorijama, te ubedljivo ispričan album, napravljen s konceptualnom svešću i za ozbiljno slušanje. Ako smo ikad sumnjali, sad je konačno očigledno da najnovija generacija rokenrol undergrounda kod nas ima potencijal da napravi dela koja mogu da se mere s visokim dometima prethodnika.
Bonus video:
Nova super lista
