0
Dok satirično remek-delo "Dr. Strangelove" Stenlija Kjubrika slavi 60. godišnjicu, neprestana misterija ostaje: ko je bio stvarna inspiracija za njegovog demonskog centralnog lika?
Godine 1999. novinar časopisa “Scientific American” pitao je 91-godišnjeg fizičara Edvarda Telera da li je tačno da je bio stvarna inspiracija za “Dr Strangelove”, jezivog naučnog savetnika koga je igrao Piter Selers u filmu Stenlija Kjubrika „Dr Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb“.
Glasine su kružile od samog izlaska filma 29. januara 1964. godine. S obzirom da je Teler sarađivao s Robertom Openhajmerom na atomskoj bombi (a igra ga Beni Safdi u filmu Kristofera Nolana) i potom predvodio mnogo moćniju hidrogensku bombu. Stekao je zastrašujući ugled i imao je mađarski akcenat jednako izražen kao i Strangelov-ov nemački. Kada se Teler ponovo našao u centru pažnje 80-ih kao mozak iza tzv. „Ratova zvezda“ – inicijative za odbranu koju je podržao predsednik Regan, nekoliko novina nazvalo ga je „pravim Dr Strangelove-om“.
Međutim, Teler je eksplodirao na novinara. „Moje ime nije Strangelove“, odbrusio je. „Ne znam ništa o Strangelove-u. Nisam zainteresovan za Strangelove-a. Šta još mogu da kažem?… Vidite, kažite to još tri puta i izbacujem vas iz ove kancelarije.“ Teler je preminuo 2003. godine, godinu dana pre objavljivanja biografije Pitera Gudčajlda „Edward Teller: The Real Dr Strangelove“, na čijim je koricama je prikazan kako nosi naočare koje je nosio Selers na slici iz filma. Malo je verovatno da bi to cenio.
Možda zvuči čudno da je bilo potreban fikcionalni lik da proda priču o jednom od najvažnijih pojedinaca 20. veka, ali čak i sada, na 60. godišnjicu “Dr. Strangelove” je sinonim za politiku nuklearnog rata. Kasnije ove godine, pozorišna verzija filma će imati premijeru na Vest Endu, a Stiv Kugan će preuzeti trio uloga koje je igrao Piter Selers.
Kjubrikov majstorski potez bio je da uoči grotesku i smrtonosnu ironiju tamo gde su većina ljudi videla samo horor. Pre „Dr. Strangelove“, jedini značajan film o svetu koji se završava nuklearnim ratom, bio je „On the Beach“ Stenlija Kramera iz 1959. godine. Kjubrik je prepoznao vrednost u tome da tu temu učini smešnom. „Ako bi savremeni svet mogao biti sažet jednom rečju, to bi bio apsurd“, napisao je u svojim beleškama. „Jedini stvaralački odgovor na ovo je komičan pogled na život.“ Film je pun nezaboravnih scena i replika, ali ništa nije tako nezaboravno kao dolazak samog Dr. Strangelove-a: zlokobnog, nemoralnog nuklearnog naučnika koji tone u ludilo podizanja ruke u nacistički pozdrav.
Jedan od razloga za misteriju je taj što Strangelove nije bio prisutan u Kjubrikovom izvornom materijalu. Pišući kao Piter Brajant, velški bivši oficir RAF-a Piter Džordž objavio je roman 1958. godine koji je u Velikoj Britaniji nosio naziv „Two Hours to Doom“, a u SAD-u „Red Alert“. Bio je inspirisan medijskom panikom o mogućnosti da slučajni rat može da bude pokrenut zbog „nervoznog, psihotičnog ili fanatičnog oficira za lansiranje“.
U „Red Alert“, rezervni plan za obezbeđivanje SAD-a od nuklearne pretnje, u slučaju smrti predsednika dovodi do situacije u kojoj jedan pomahnitali general može da naredi udar na SSSR koji samo on može da poništi. Roman prati očajne napore američke i sovjetske vlade da izbegnu potpunu nuklearnu razmenu. Prodat je u četvrt miliona primeraka samo u SAD-u.
Kjubrik je već smišljao film o nuklearnom ratu kada mu je, 1961. godine, jedan strateški analitičar iz Londona dao Džordžov roman s napomenom da je takav užasan niz događaja nemoguć. Kjubrik nije mario – priča je potvrdila njegovo uverenje da je logika nuklearne pretnje ludilo – tako da je otkupio prava na film, i zamolio Džordža da sarađuje na scenariju. Međutim, Kjubrik je patio zbog toga da li da napravi doslovnu adaptaciju, realističku dramu ili satiričnu komediju. U proleće 1962. godine osmislio je novi lik po imenu Dr. Otto Strangelove, koji je postao njegov prolaz do „horor komedije“.
Biografija Telera koju je napisao Gudčajld je odlična, ali njen podnaslov više duguje marketingu nego tačnosti, jer Teler nije bio jedini „pravi“ Dr. Strangelove. Druge mogućnosti koje su se razmatrale tokom godina su matematičar Džon von Njumen, nuklearni strateg Herman Kan, nemački raketni naučnik Werner von Braun i stručnjak za spoljnu politiku Henri Kisindžer. Bez obzira na sve spekulacije, Kjubrik nikada nije razjasnio poreklo lika. Dakle, da li se oslonio na jednog od njih ili na sve njih, ili na nijednog od njih? Da li uopšte postoji pravi Dr. Strangelove?
Bonus video: Specijalna projekcija filma „Čuvari formule“ u Parizu
