0
U mom bendu se svira džez, R&B, hip-hop, pop, fank, soul I rok, te stoga ljudi moraju da budu muzički otvoreni i darežljivog duha, kaže Hose Džejms uoči dva svoja koncerta u Beogradu.
Hose Džejms, međunarodno priznati džez pevač hip-hop generacije, nastupiće sa svojim bendom u klubu BitefArtCafe u okviru koncertnog serijala Musicology Sessions. Beogradskoj publici prirediće dve koncertne večeri 17. i 18. oktobra, gde će predstaviti svoje 12. studijsko izdanje “1978”.
Njujorški vokalista kombinuje džez, soul, neo soul, drum’n’bass i spoken word u svoj jedinstveni brend vokalnog džeza. On vešto zamagljuje linije između tradicionalnog i savremenog džeza, hip-hopa, soula, funka, popa i roka. Dok navodi svoje glavne uticaje kao što su Džon Koltrejn, Marvin Gej i Bili Holidej, u živim nastupima podseća na ikone džez-soula iz sedamdesetih godina, istovremeno zadržavajući svoj autentičan stil.
Album “1978” nazvan je po godini kada je James rođen i donosi zvuke sedamdesetih godina, ere u kojoj su se džez, soul, disko i hip-hop sjedinili. Na albumu je radio pet godina i kako kaže to je njegovo “najautobiografskije delo do sada”. Pesme poput „Saturday Night (Need You Now)“ i „Planet Nine“ pozivaju slušaoce na ples, dok je „For Trayvon“ posvetio Trejvon Martinu. „38th & Chicago“ izražava bes i tugu povodom ubistva Džordža Flojda. Uprkos zaraznom ritmu i refrenu, tekst čini protestnu himnu, sa naslovom koji se odnosi na raskrsnicu u Mineapolisu gde je Flojd ubijen, samo nekoliko blokova od mesta gde je Džejms odrastao.
Znamo da se tvoj album zove „1978“ po godini tvog rođenja. Da li postoji još nešto što te inspiriše u vezi sa ovom godinom?
– Rođen sam 1978. godine, tako da je ovo polu-autobiografski album. Vrlo sam inspirisan umetnicima poput Majkla Džeksona, Marvina Geja, Prinsa i Stivija Vondera koji su napravili neverovatne albume u tom periodu. To je bila poslednja velika era bendova raznih žanrova i prosto obožavam taj vajb, prosto sam fasciniran tom erom jer se mnogo stvari preplitalo. Tada se toliko toga desilo u muzici. Sebe smatram „muzičkim štreberom“ i volim da istražujem. Zanimljivo mi je kako je Kvinsi Džouns počeo kao džez trubač, a kasnije je postao producent Majklu Džeksonu i braći Džonson. Prvi je postigao određenu vrstu harmonije između džeza i arenbija. Tada je takođe disko bio na vrhuncu, počeo je da prelazi u hiphop, što je stvorilo neku tenziju. Tada su i rege i pank doživeli uspon. Mislim da je ovaj period bio najslobodniji u američkoj muzici. Bilo je važno da se sve snimi u studiju, da se bend posloži, sve je odisalo toplotom i hitnošću, čak je bilo i politično. Ljudi su zauzimali stavove i slali poruke.
Uložio si pet godina predanog rada u ovaj album. Ako su postojali, koji su najveći izazovi sa kojima si se susreo u tom periodu?
– Prva pesma koju sam napisao za album je „For Treyvon“. Pošto sam crnac i otac taj slučaj me je duboko pogodio. Mislim da mi je prijalo što sam imao vremena da procesujem taj događaj polako. Ovu pesmu shvatam kao vrlo ozbiljan projekat. Iskreno, najteži deo je bio pustiti muziku da živi i diše. Navikao sam da komponujem brzo, kao i da snimam i odlazim na turneje unutar dvogodišnjeg ciklusa. Neke od pesama su bile u izradi četiri godine, muzički, spiritualno i emotivno. Kada su bile spremne, bilo je zadovoljstvo snimiti ih u studiju sa neverovatnim bendom. Muzika je bila vrlo prisutna.
Rodio si se i odrastao u Mineapolisu, kao i Prins. Njegov prvi ablum je izašao upravo 1978. godine. Kakav je tvoj odnos prema njemu?
– Povezani smo putem njegovog odnosa prema džezu i potpunom prihvatanju fanka. Kada se priča o njemu često se izostavlja njegova ljubav prema fantaziji i sposobnost da se kao crnac transformiše kao što je, na primer, Dejvid Bouvi. Smatram da mi, crnci, to sebi obično ne dozvoljavamo, pogotovo ne u to vreme. Bio mi je ogromna inspiracija još od detinjstva. Ličio sam na njega kao dete, iz istog smo grada, a otac mu je takođe bio džez muzičar.
Imao si priliku da sarađuješ sa mnogim istaknutim umetnicima poput Roberta Glaspera, Lale Hetavej i Ledisi, kao i sa važnim orkestrima. Koje saradnje su ti posebno drage i zbog čega?
– Mnogo cenim vreme provedeno sa majstorima umetnosti, pogotovo sa MekKojem Tajnerom i Anitom Bejker, sa kojom sam nastupao na “North Sea Jazz”. Za sat vremena sa njima sam naučio više o muzici nego za ceo svoj život.
Na koji način biraš muzičare sa kojima sarađuješ i šta ti je najvažnije u tim saradnjama?
– Sarađujem sa izuzetnim muzičarima koji su uigrani i vole različite muzičke stilove. U mom bendu se svira džez, R&B, hip-hop, pop, fank, soul I rok, te stoga ljudi moraju da budu muzički otvoreni i darežljivog duha. Uvek sam u potrazi za talentovanim muzičarima poput Džerisa Joklija, Miča Henrija i Ebana Dorsija.
Kako bi najavio svoj koncert u Beogradu, šta može da očekuje beogradska publika i da li će se nešto razlikovati od nastupa koji si održao 2018?
– Moji koncerti su uvek potpuno jedinstveni i uvek sarađujem sa najboljim bendom. Dosta sam napredovao kao tekstopisac i izvođač u odnosu na 2018, tako da će publika definitivno uživati u nečemu posebnom. Pozivam Beograđane, prvenstveno ljubitelje džeza, moderne interpretacije i svega što je nesvakidašnje da dođu 17. i 18. oktobra u BitefArtCafe. Ovaj koncert će definitivno biti prilika da se upoznam sa publikom najbolje do sada, kao i da uživamo isto toliko.
Bonus video: U toku je Novosadski džez festival – Evo kakva je atmosfera kada programa nema