0
Imam jako malo godina, 63, i ovde radim već 21 godinu. Došao sam iz „Kult“ teatra gde sam radio organizaciju. Tada mi se sin rodio, bili smo podstanari, ukazala se prilika za stan i za posao. Kada sam video ovu salu, znao sam da ću spojiti korisno sa dobrim, priča za Nova.rs Zoran Rakić, domar Pete beogradske gimnazije i osnivač Teatra 5 koji obeležava 20 godina rada.
Svako ko radi u školi, od spremačice do direktora, mora da ima u vidu da su deca broj jedan. Najveći poraz je ako vas deca kritikuju da nešto niste uradili kako treba. Naši bivši učenici, među kojima su glumci, doktori, politikolozi, stomatolozi, neurohirurzi, pravnici, bankari, elektroinženjeri, danas gledaju svoju decu u našem pozorištu – priča Rakić.
Ovog vikenda pemijerno je izveden komad „Osmi život“ po romanu Uroša Timića, za koju je uradio i dramatizaciju.
– Sve je prošlo fantastično, i prvo izvođenje i repriza. Igrao sam foklor 25 godina u ansamblu PTT „Đoka Pavlović“ i društvu GSP „Nikola Tesla“. Počeo sam da radim programe po školama. I tako je krenulo. Sticajem okolnosti ušao sam u pozorište na Banovom brdu, gde sam radio osam godina. U Kult teatru sam počeo da sarađujem sa najvećim rediteljima i glumcima. Dolazili su nam velikani pozorišta. Prva moja predstava je bila „Oksimoron“ Dejana Mijača. Igrali su Gaga Nikolić, Milena Dravić, Lane Gutović, Dragan Zarić i Bogdan Diklić. I tako sam nastavio da radim predstave sa Dejanom Mijačem, pa Egonom Savinom, Jagošem Markovićem… Saživeo sam se sa Teatrom Kult. Ovde sam došao kada mi se rodio sin Filip. Kada sam video salu, odlučio sam da prihvatim ponudu, jer sam okružen mladim ljudima. Korisno je i lekovito biti sa decom. I moj sin je završio ovu gimnaziju i danas je biznismen.
Prijateljstvo sa Mijačem
– Dejan Mijač je bio velikan pozorišne scene sa kojim sam i privatno proveo mnogo vremena i od kog sam mnogo naučio o teatru. Ponosim se time što sam bio njegov kućni prijatelj. Bio mi je sve. Moja majka i on su bili vršnjaci i prijatelji iz Valjeva. Zajedno smo preživeli i dobro i loše. Sve sam naučio od njega. On nije radio samo režiju, nego i scenografiju, kostime, znao je svako dugme koje treba da se sašije na nekoj košulji – priča Zoran Rakić.
Na konstataciju da je prava legenda, skromno odmahuje rukom.
– Nisam. Svako ko radi u školi, od spremačice do direktora, mora da ima u vidu da su deca broj jedan. Najveći poraz je ako vas deca kritikuju da nešto niste uradili kako treba. Sve drugo je nadogradnja koju pružam i njima i sebi. I oni uzvraćaju. Jer, ako ne poštujete mlade ljude, neće ni oni vas. Od njih se i uči, ko nije sujetan. Ne spremam ih za glumu, nego za život.
Priča kako je turnir u malom fudbalu u dvorištu Pete bogradske gimanzije uneo pometnju i zabrinutost među starije đake.
– Deca su nazvala teren po meni „Zoran Rakić“, pa su se bivši učenici zabrinuli da mi se nije nešto desilo. To što znam da me deca vole, ispunjava me, to je moj život i pravi eliksir.
Ovaj čovek sa devet zanata odlazi u penziju sledeće godine, ali samo na papiru.
– Tek ću onda početi da radim!
Bonus video: Ana Tomović i Luka Grbić o predstavi „Zaljubljeni Šekspir“