Zavejani Francuski Alpi. Muškarac je pronađen mrtav. Ko je kriv? Nastradao je pod čudnim okolnostima, iako je bio na odmoru sa svojom suprugom, priznatom nemačkom spisateljicom. I književnica biva uhapšena, a onda i izvedena pred lice pravde...
Ovo bi bio kroki najboljeg filma 76. Kanskog filmskog festivala „Anatomija pada“, koji je ovenčan Zlatnom palmom, odlukom žirija kojim je predsedavao Ruben Ostlund. Zahvaljujući ovom filmu Žastin Trije, koja se prethodni put takmičila u Kanu 2019. s ostvarenjem „Sibil“, konačno je postala treća žena u 76-godišnjoj istoriji smotre na Kroazeti koja je ovenčana najvećim priznanjem.
Iako je rediteljki i scenaristkinji, rođenoj 1978. u Normandiji, ovo tek četvrti dugometražni film do sada je bila nominovana za priznanja na festivalima u Berlinu, Cirihu, za Cezar nagrade…
U „Anatomiji pada“, ovoj kamernoj drami rediteljka Žastin Trije koncentriše priču oko uspešne nemačke spisateljice kojoj se sudi zbog optužbi da je ubila svog supruga. Muž, kojeg igra Samiel Teis, preminuo je pod misterioznim okolnostima u jednom zabačenom delu zavejanih Francuskih Alpa. U sudnicu, kao svedok, pozvan je i slabovidi 11-godišnji sin ovog para, kojeg igra Milo Mačado Graner. I tu kreće da se odvija prava drama i svojevrsna disekcija Sandrinog ponašanja kao supruge, majke…
Film, iako tako deluje, nije adaptacija neke stvarne, životne priče. Pokušala je Trijeova, zajedno s koscenaristom (i emotivnim partnerom, prim.aut) Arturom Hararijem, da adaptira neku istinitu storiju, međutim sve na koje su nailazili bile su isuviše predvidljive:
– Nije bilo mnogo slučajeva gde ne bismo mogli da pogodimo kraj, niti onih gde su bile prisutne kompleksne veze koje bi se mogle istražiti, produbiti. Uvek su me zanimali slučajevi stranaca kojima se sudilo van njihove rodne zemlje, i želela sam takav element u filmu, ali i da istražim dinamiku jedne veze – objasnila je Trijeova.
Ponovo je, kao i u prethodnom filmu s kojim se takmičila u Kanu „Sibil“, glavnu rolu poverila nemačkoj glumici Sandri Huler.
– Toliko me je inspirisala dok sam pisala scenario. Plašila sam se da me ne odbije, jer ne bih mogla da zamislim drugu glumicu u toj roli. Interesantno je bilo gledati je kako glumi na jeziku koji joj nije maternji, a činjenica da je, po scenariju, spisateljica, romanopisac sve čini još misterioznijim. Sandra je bila neverovatna, jer joj se odmah svideo scenario, a ulozi je dala posebnu dimenziju. Kada sam započinjala ovaj projekat nisam pomislila: „Napraviću film o moćnoj ženi“. To je došlo nekako prirodno, jer ravnopravnost nije pitanje oko kojeg izemđu mog partnera i mene postoji nedoumica. Sandra je toj ulozi dala nešto zaista unikatno, igrajući je snažno i nežno, a bez osećaja krivice.
Inspiraciju za film pronašla je u „Anatomiji ubistva“ Ota Premingera. Bio je to, kako je podsetila, jedan od prvih kriminalnih slučajeva koji je adaptiran za film.
– Gledala sam ga toliko puta i mislim da me je taj film proganjao poslednjih desetak godina. Tu je i „Istina“ Anrija Žorža Kluzoa, koji je pokazao svu mizoginiju tih vremena, mržnju spram tela Brižit Bardo, koliko je bila kritikovana zbog svoje seksualne slobode. Skoro sam ga ponovo gledala i shvatila da je to feministički film, bez obzira što je Kluzo čak maltretirao Bardoovu tokom snimanja. U „Anatomiji pada“ mi ne sudimo zločinu, već slobodi jedne žene. Ako ne računamo ove filmove, gledam svašta, mnogo krimi priča i inspirišu me različite stvari.
I pre osvajanja glavnog kanskog odličja rediteljka i scenaristkinja priznala je za „Varajeti“ kako se oseća „pomalo razmaženom“ što je već drugi put u glavnoj takmičarskoj selekciji na Kroazeti.
– Kanski festival slavi internacionalnu kinematografiju i bioskope. Obožavam da idem u bioskope i gledam filmove zajedno s drugim ljudima više nego ikad. Nažalost, to je danas postalo nešto neobično. A Kan je, takođe, mesto na kojem naši filmovi bivaju podvrgnuti strogom sudu, gde možemo da doživimo snažne emocije u kratkom periodu. Poslednji put kad sam bila u Kanu s filmom „Sibil“ bila sam trudna i tako uplašena da neću zakazati…
Pre nego što je postala tek treća žena u 76-godišnjoj istoriji Kanskog festivala koja je postala laureatkinja Zlatne palme Žastin Trije komentarisala je to da je bila jedna od sedam dama u glavnoj takmičarskoj selekciji:
– I dalje nas po brojnosti „šiju“ muškarci. Dokle će? Imam 12-godišnju ćerku i kada vidim kako mladi ljudi doživljavaju veze, porodicu, rodnu dinamiku, ubeđena sam da će stvari evolvirati. Ali, kvote su potrebne da bi se napravio pravi progres. Kvote mogu da iritiraju neke ljude, ali bez njih nikada nećemo imati jednaku zastupljenost žena.
Bonus video: Kan, crveni tepih